|
 Прихваћајући се рецензије аутора Рамиза Тире и Смаила Шпаге Дретељ на вратима џехеннема, био сам свјестан да ћу бити емотивно скрхан ужасима који су се дешавали у тим логорима основаним од стране паратворевине Херцег-Босне, а на основу ранијих сазнања о тешкој судбини заточених.
Одмах, читајући прве странице, наметала ми се паралела с фашистичким логорима и логорима њихових квислинга. Масовна убиства и мучења премашили су све до тада виђено и записано. Једна сулуда идеја националиста Милошевића и његових присталица у БиХ Караџића о „раздвајању народа“, а касније прихваћена и од Туђманових присталица о тзв. чистим територијама, животном простору (Лебенсрауму), нашла је одјека у прогону других и другачијих, јер се та идеја могла остварити само тако – силом.
У уводном дијелу рукописа аутори су изнијели циљ својих казивања – истину о логорима, да се не заборави, да сви који су вршили злочине буду изведени пред лице правде. Желио бих посебно издвојити као карактеристику њиховог казивања и оних најстрашнијих догађаја једним тоном без изражене мржње, без хиперболизирања и било каквих осветничких квалификација. Описана дешавања сама по себи довољно говоре о монструозности живота у логорима и бојовницима као главним актерима злочина помућеног ума. Напротив, цитират ћемо Кур’ан, суру V-32: „Ако неко убије некога који није убио никога или онога који на Земљи неред не чини – као да је све људе поубијао, а ако буде узрок да се нечији живот сачува – као да је свим људима живот сачувао.“
 Своје доживљаје Рамиз Тиро казује у 65 поглавља, изузимајући уводне дијелове. Свако поглавље носи у себи језива дешавања: убиства, силовања, мучења глађу, жеђу, недопуштање физиолошких потреба ван смјештајног простора, тортуре (дегенек), церекања, мукотрпан рад (рађу), боравак на линији раздвајања, иживљавање појединих стражара и заповједника над логорашима; понижавања, пјесме „ред ваших, ред наших, па рафал изнад глава“, те разне преваре – нпр. појави се чувар с празном кесом нудећи логорашима да је напуне новцем, којим ће купити цигарете, па послије ни новца ни цигарета. Умјесто тога слиједио би рафал.
Незаобилазан је приказ пљачкашког похода Винка Мартиновића Штеле, његовог осветничког убиства Недима Харманџића, бившег полицијског инспектора. Међународни суд је у Хагу Штелу осудио на 18 година затвора, а Туту на 20 година, о коме је, такође, Тиро, дао своје виђење у свом казивању. (Материјал Расправног вијећа, Ден Хаг, 31. ожујак 2003. г. према коме су цитиране казне.)
Читалац ће наићи и на приказе најпримитивнијег понашања и понижавања логораша. Такви су описи феминизираног Рамиза (Рамизе) коме су наредили с једним логорашем, умно поремећеним, да се скину голи и глуме сполни однос. Или би, пак, наредили да се логораши међусобно туку. Ако би бојовници примијетили да „глуме“, онда би они ступили на сцену. Најтеже се, ипак, било борити са жеђу, с глађу, с неизвјесношћу о положају породице. Перфидном игром организатори логора су прикривали од међународне заједнице да су у њима цивили. Зато су направили спискове да су, тобож, били заробљени борци АРБиХ.
Међутим, Тиро није сакрио и неке услуге које су му пружали појединци Хрвати који су доста ризиковали због тога. Призори с Јуром, заповједником ХВ, с једне стране, и с друге, с комплексашем Јозом, јасно показују димензије овог прљавог рата.
У Тирином казивању нема колективне кривње Хрвата за његову судбину логораша. С дозом разумијевања и захвалношћу цијени њихову услугу као комшија јер зна да су и они били под пресијом да не смију помагати Муслиманима. Зато је отпор Јасеничана бојовницима који нису дали своје комшије да их протјерају, диван примјер људске солидарности. Приказивање објективно свих тих догађаја дају печат вриједности овог рукописа.
Предлажем да овај рукопис угледа свјетло дана због свега изнесеног – документарног и непристрасног приказивања догађаја и, посебно, поруке коју носи: ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – ДА СЕ НЕ ПОНОВИ! У име будућности, у име хуманизма, у име права сваког на своју слободу живљења достојну човјека. А и права да будућим генерацијама на овим просторима омогућимо бољи живот него што смо га ми имали у овом недефинисаном раздобљу. Мементо мори!
|