|
Немам коме рећи да сам на заласку
Као сунце чије зраке одбројавам
Годинама снатрим о вјечном одласку
И неком се лудом надом заваравам.
Мислим да је живот почетак без краја
А не конац који пуца сваког трена
Да је поглед саздан од свијетлих трептаја
И да га не може замијенити мрена.
Мислим – дакле желим оно чега немам
Отворена врата обнаженог свијета
У коме је љубав свима дозвољена
Но пут на кога се од рођења спремам
Заправо је машта незрела дјетета
Чија је пожуда до дна огољена.
|