|
Дејвид Листер је кроз дјечачка маштања прихватио илузију те племените и узалудне потраге, додуше, уз образложења у која је тешко повјеровати. Присјетио сам се да ми је неком приликом, док је са очинским обзиром уносио саксију са цвијећем у студентску собу, рекао ову мисао:
– Постојање Хербаријума бесмртних биљака (добро, знам да у то не вјерујеш и да мислиш да је то што сам видио, заправо, моја дјечачка уобразиља, али, за час, допусти себи мало теоретисања), дакле, постојање биљних бесмртника на тај свијет баца, признаћеш, сасвим другачије свјетло. У нашем свијету постојали су људи који су тврдили да су видјели овај или онај облик или манифестацију „наших“ бесмртника и сасвим импресиван број смртника кроз хисторију држало је то суштом истином. То што сам видио доказује да на Земљи постоје два свијета разума, вјере, патње и наде. Свијет биљака наликује нашем свијету, мада су категорије разума и духа који га прожима за нас несагледиве и неразумљиве. Моје тврдње за сада су плодови мојих осјећања, али, једног дана када будем о томе писао књигу надам се да ме живот неће лишити увјерљивијих доказа.
Његове тврдње и вјера са мноштвом занимљивих и чудесних импресија о биљном свијету, уз поштен суд могли би се оцијенити као драгоцјен дар и повод за многе странице мојих романа и прича у којима су најумнији ликови били у најњежнијем односу спрам биљака као „чудесних створења“. Углавном се радило о потрази за блаженством и спокојством у друштву љепоте и мирисне тишине. Послије читања једне моје приче Дејвид Листер није се либио да суптилно психолошко „повлачење у себе“ главног лика протумачи у корист својих теорија.
– То је неопростива површност, драги пријатељу, говорио би задовољно. – Због чега смо у дјетињству мрвили прстима отргнуте листове и дуго их мирисали!? Та екстаза када пролазимо поред ружиног грма, бокора љубичица, мајчине душице, менте, целера или чаробне лаванде! Зар се сам Балзак није први запитао „Мириси су можда идеје!?“, док је одиста индикативно какве је асоцијације о мирисима имала једна голема и суптилна пјесничка величина као Бодлер. Због чега не учинити и тај посљедњи преостали корак? Повјеровати да је то аутохтони свијет духа свјестан свога постојања израженог у мирисима који су његови гласови, језици, мисли о животу и трагови живота. Зашто би и даље пристајали на ту самоћу у овом очаравајућем свијету са том болном спознајом да је у нашем интелекту нека чудна и неразумљива празнина.
Три године послије, у новембру 1968. године примио сам друго писмо, овај пут из Нигерије. Стајало је у сандучету више од два мјесеца током којих сам из Париза извјештавао о студентским немирима. На другом листу, као илустрација у некој књизи о биологији, био је доста груб цртеж биљке испод којег је писало: „Нашао сам први траг мојој Флорис аморталис“.
Уморан од заталасаних и бунтовних људских гомила помало сам му и завидио. Тих мјесеци вјероватно би са већим интересом читао странице којекаквих реалистичких романескних трилогија, чију досаду би данас ублажило понешто ироније коју би дарежљиво наметнула разумна претпоставка да ће ту врсту прозе у будућности најбоље писати доконе домаћице и остарјеле глумице. У писму је потанко и нашироко образлагао одговор на моју давнашњу напомену у вези са хипотетичким Хербаријем бесмртних биљака који је био честа тема његових монолога. „Ваљда си могао запамтити изглед барем једне од бесмртних биљака. Ко зна, можда је и нађеш“, лаконски сам рекао. И тада је тврдио да је успио запамтити једноставан и прекрасан изглед биљке са седме странице.
Његова снажнија посвећеност и нова убјеђења нису ме много изненадили. Било му је својствено да иде даље, као, уосталом, и мени. Негдје на рубу неке афричке прашуме он је нашао биљку која је по много чему наликовала оној коју је носио у памћењу: „Сњежнобијелој круници цвијета, писао је, недостаје азурни вијенац од четрнаест вањских латица, на танком стаблу недостају три листа, док на коријену ове биљке постоје два сићушна изданка више. Мој идеал и циљ не лебде више у апстрактним паучинама мисли, него у стварном свијету који буја од снаге и тежње да се одржи под сунцем“.
Након толико година горко сам се осмијехнуо. Роман који сам тих година објавио уз прва слабашна, али опојна звона славе говорио је о нечем сличном. Једна млада и занесена генерација повјеровала је, по навици, да је могуће пронаћи путеве до слободе и среће за све људе.
Као радозналом новинару и писцу током слиједећих година није ми промакао низ запажених текстова Дејвида Листера у угледним научно-популарним часописима. Написао је и неколико сценарија за телевизијске серије о величанственом чуду живота на Земљи и стравичном чуду људске свирепости и бездушности са којом се тај живот уништава и унаказује. Морам признати да је био оригиналан када је за мото најзначајније и најгледаније серије узео маштовиту метафору Оскара Вајлда на којој почива његов роман „Слика Доријана Греја“.
„Како сада ствари стоје Природа управо наликује таквој слици, осуђеној да стари и пропада под точковима цивилизације, да постаје све ружнија, са свим одвратним траговима гријеха човјека усрећеног сатанском погодбом да, заузврат, остане вјечно млад. Да буде као богови Грчке вјечно снажан, брз и весео. Са својим духом да одлази на незамислива и тајна мјеста, док Природа треба да се помири са улогом магијског огледала душе која се распада – огледала у које се гледа са напрегнутом пажњом, а кадкад и са чудовишним и ужасним усхићењем“.
Тешко могу изговорити имена неких забачених насеља на ријеци Амазону из којих ми је током 1972. и 1973. године послао неколико писама. Прва три написао је у нескривеном узбуђењу и радости. У сваком је био цртеж биљке, али са видном допуном и измјеном неких детаља.
„Осмотри ову круницу цвијета коју сам обојио за твоје очи, драги пријатељу, читао сам у једном од њих. Зар није савршена! Не, Природа ме неће изневјерити. Сличност је постала готово фрапантна. Овој биљци која расте у овим влажним крајевима већ прилазим са дужним страхопоштовањем. То је већ исти род и врста. Два листа који недостају и један коријени изданак увјеравају ме да сам на домаку циља. Ипак, ако она, Флорис аморталис, не расте у прашумама Африке и Амазоније, признајем да нисам превише сигуран камо бих даље пошао“.
У посљедњем „амазонском“ писму из децембра 1973. године било је нескривене горчине и љутње. Присјетио сам се неких новинских извјештаја о његовом наглом и неочекиваном повлачењу са подручја биолошких наука којима се бавио. Са новинарском склоношћу за скандале то писмо сам пажљивије прочитао. У њему је први пут поменуо своје животно дјело: „Књижица са сумњама у погледу схватања живота биљака“.
Реченице су одисале разочарењем несхваћених и усамљених душа. Нема тог писца којем је суђено да се сам пробија кроз баруштине лажних вриједности и који ће равнодушно прочитати слиједеће редове: „Иако ме скепса никада није напуштала, тешко подносим овај ударац судбине. Нити једна од пет редакција најугледнијих часописа није хтјела штампати нека важна поглавља моје књиге. У одговорима које сам добио изричу се похвале за мој досадашњи труд, али и хладна сугестија да сам овога пута закорачио у подручје које не припада науци, него фантастици. Па шта!? Зар није одувијек било тако!? Зар није одувијек онима попут мене суђено да чине недозвољене ствари, да напусте свијет у којем су до тада радили и да оду „с ону страну огледала“ како би тамо предузели узнемиравајуће, али дјелотворне покушаје са циљем да свијет темељитије објасне и људску спознају прошире!?
Сјети се шта сам ти некада причао о орхидејама. У биљном свијету на еволуционом степеништу њихова мјесто идентично је са оним које људска раса има у животињском свијету. Чему та божанска љепота и савршенство!? Учинио сам оно што су урадили највећи математички умови. Пренио сам наше законе у њихов свијет и схватио чудо.
Свака одњегована индивидуалност има виши циљ. Шекспир је знао пуно ироничних ствари о људској психологији, али није сматрао сувишним истаћи да је човјек уистину лијеп и грациозан створ. Човјекова љепота већа је од човјека, надопуњује га Паул Елуард. Љепота је облик генија, јер њу није потребно објашњавати. Она припада великим чињеницама свијета, као сунчева свјетлост. Она располаже божанским правима суверенства. Тврдити да је божанска љепота орхидеја посљедица пуке тежње да привуче разноразне птице и инсекте опрашиваче, исто је што и тражити разлоге људске љепоте и склада човјековог тијела у храни или узгајању домаћих животиња. Бог и Свемир не прелазе узалудно незамисливе стазе од милијарди година. Земља већ плива у аурори неког задивљујућег разума и духа биљног царства којем треба тежити тако што ће трагање за њим и хармонија са њим бити једно те исто. Љепоте и блага земље, воде, ваздуха и сунца нису само оно што ми знамо и осјећамо. То је несагледиво и непојмљиво искуство биљака, величанствена повијест оних за које пјесник каже да „иду до смрти и натраг и чине вријеме потребним“. Да, мириси цвијећа јесу сазнања и идеје, вјероватно и умјетност и, мада је немогуће поредити језике двају наших свјетова, слутим да ми сањамо исти сан под звијездама“.
Остатак живота Дејвид Листер посветио је раду у хуманитарним организацијама. Поново се вратио у Африку на крвава ратишта Руанде, да би послије неколико година доспио на Блиски исток. Жеља да пронађе бесмртну биљку никада није згасла у његовој немирној и трагалачкој души.
Када сам отворио посљедње писмо угледао сам уистину најраскошнији цртеж биљке којом је био опчињен. Испод њега крупним словима исписаним зеленим фломастером писало је: „На домаку сам, стари друже! Овдје, у Багдаду, на обалама благодарног старог Тигриса расте врста чији ти цртеж шаљем. Замисли моју срећу. Недостаје јој тек један лист, онај до саме крунице цвијета, па да буде Флорис аморталис. Толико бих се радовао да није тако много немира, патње и несреће око мене. Хоће ли људским неспоразумима и сукобима икада доћи крај!?“
То је написао два дана прије експлозије подметнуте бомбе која му је однијела живот. Током прољећа слиједеће године уобичајио сам чешће посјећивати његов гроб. Око омалене мермерне кугле са његовим именом коју сам поставио сваким даном све више је бујала трава и разно цвијеће. За лијепа времена понио бих са собом његову „Књижицу са сумњама у погледу схватања живота биљака“ духом зароњен у двије тугом прожете љепоте: распјеване природе и човјекове љубави према њој. На једној од њених страница био је и цртеж Флорис аморталис, управо онакве какву је видио у Хербаријуму бесмртних биљака.
Да ли има незнане власти над хировитошћу прољетних развигораца који носе мирисе, можда мисли и идеје биљака које је слутио Дејвид Листер?! Док сам неког мајског недјељног јутра стајао над његовим гробом, из мојих дрхтавих старачких руку испала је његова књижица. Вјетар је преврнуо неколико страница да би за тренутак угледао ону страницу са цртежом Флорис аморталис. Сврнувши поглед са цртежа, укочих се од изненађења. Непосредно поред књижице, у бујној зеленој трави, угледао сам биљку истог изгледа. Азурнобијела круница, облик листова и коријења, висина, све је било исто. Послије пажљивог испитивања закључих да осим ње нема других биљака њене врсте у околини гроба. Гледао сам је са невјерицом. Да ли је то заиста бесмртна биљка за којом је трагао Дејвид Листер?
Постојао је само један начин да се увјерим у то. Вадећи је пажљиво из земље заједно са коријењем морао сам дубока у себи ушуткивати глас оног тврдокорног невјерника и скептика који је, иначе, исписао већину мојих књижевних и новинарских текстова. Вративши се кући оставио сам је на кухињском столу. Неко вријеме сам је задивљено посматрао. Бијаше одиста прекрасна и јединствена, увјерљиво достатна за вјечни незаборав.
Неко је написао да је живот неодгонетљива завјера открића и изненађења. Тешко могу описати оно што сам осјећао сутрадан, када сам се увјерио да је биљка блистала једнаком свјежином. Преплавио ме је осјећај узбуђења и страхопоштовања. Да ли ми се учинило да сам у њеном опојном мирису који се ширио свуда по стану осјетио неки бескрајно њежан додир!? По први пут повјеровах свом мртвом пријатељу, јер схватих да тај опојни мирис преплављује моју душу као благи освит неког моћног свијета у којем се мисли ткају од „прилагођене свјетлости“.
Послије неколико дана донио сам одлуку која ми се чинила једино исправна. Вратио сам величанствену Флорис аморталис на гроб мога великог и јединог пријатеља Дејвида Листера.
Неки читаоци могу закључити да је његов живот био једна потрага пуна истине и ироније. Други, осјећајнији, могу се запитати да ли сам за тих неколико дана у друштву са мирисним идејама једног биљног бесмртника спознао нешто што на ову причу баца сасвим другачије свјетло. Ко зна шта све бива са вјечним трагалачким душама ових наших свјетова?! Колико дуго се траже и колико често сусрећу?
Одвећ стар и сам наставих тражити утјеху и смисао у древној причи о Гилгамешу.
|