|
Мостар похрлио у Француски културни центар на изложбу старих разгледница Шемсудина Златка Сердаревића – на имагинарно путовање у прошлост старим фијакером, да се доживи аутентични и непоновљиви Мостар какав је био на крају деветнаестог и почетком двадесетог вијека. На експонатима из приватне колекције вриједног и инвентивнаг Сердаревића, можда би му позавидио и сам Евлија Челебија, док би га рахметли Мујага Комадина и Хусага Ћишић одвели на ћетен-халву у прву ашчиницу.
Збиља, било је лијепо на овом ходочашћу, романтично и идилично, тако да се човјек, послије, прибојавао изаћи на улицу, у грозоморну стварност.
Улице ишаране графитима чије ријечи не би звучале пристојно када би их овдје написали. Графити су допуњени цртежима: црно слово „У“ на спомен-плочи објешеним родољубима у Лиска улици, кукасти крст, срп и чекић, мјесец и звијезда, мртвачка лобања и – муда!
Пролазници окрећу главу, говоре „фуј!“, озлојеђени да се ово дешава баш у вријеме замашне акције Градске управе – „да нам Мостар буде чистији и љепши!“, што дане у овој средини чини тако неподношљивим, при чему је, чини се, горе од неимаштине и беспарице – одсуство љубави према свом граду и својој земљи.
Уза све недаће, Мостарци се спремају да масовно обиљеже прославу 1. маја, што је у овим околностима и у земљи гдје је рад обезвријеђен по готово свим основама помало дрско, те му је и атрибут „раднички“ празник придодат тек ироније ради.
А на мостарској Тепи, жили-куцавици града – заватрила двојица продавача. Споре се око тога – када је Босни и Херцеговини било боље: под Османлијама, под Аустроугарском окупацијом, у Краљевини Југославији, у Титиној земљи, или у Ешдауновој подераној Федерацији.
Двојица продавача, чије су тезге једна до друге, не могу никако да се сложе! Онај старији, и грлатији, све негира. И Босну и Херцеговину, и бившу „домају“, и уједињени Мостар. Каже: овдје је још увијек све подијељено. Чак и служба информација: ако зовеш лијеву страну града, бираш број: 1182, а десну: 1188!. И вода је подијељена, и струја, и градско смеће, и болнице и школе. Само још није подијељен зрак над Мостаром. Кад би могли, и зрак би. И небо би…
Други је продавач умјеренији, разложнији. Он коментарише да ће, оне који не воле свој град и своју рођену земљу, и који јој стално раде о глави, Бог казнити и на овом и на оном свијету. И додаје да је будућност бх. народа у многоме зависна од савладавања зла у њему самоме. Све оне који су се огријешили о правду и чинили безакоње, продавач с мостарске Тепе би извео пред суд. Међу „прозване“ он најприје сврстава поједине политичаре који су непријатељи број један ове земље и овог народа, називајући их: краљевима обмане и принчевима демагогије. Јер, вели продавач, земљи у којој један њезин дио хоће своју, посебну републику, а други свој ентитет, не пише се добро; земљи која већ има двоје копилади – Републику Српску и још живућу „Херцег-Босну“. Не зна се ни ко је њен ђувегија. Има их тројицу. Сада двојицу.
Једног, оптуженог, Ешдаун је одстранио из Предсједништва, па му један његов сабрат приредио опроштај, с поклоном. Свашта!
На утакмици у Широком Бријегу и на полагању заклетве младих регрута у Мањачи и Билећи – звижде нашој химни и застави!
Споре се око жртава у Јасеновцу! Ослободиоце називају окупаторима. Изједначују Сарајево са Сребреницом! Штите злочинце Караџића, Младића и Готовину; кличу Дражи Михајловићу којем ће, мртвом, на Дедињу (!) 9. маја – на Дан побједе над фашизмом уручити високо америчко одликовање.
|