|
Повијесни фон предочен је пером Илхамијиног ученика, који осјећајући долазак смрти, жели испричати причу, истину о свом учитељу и његову џелату, Џелалији Сеиду-паши.
Уводне странице одишу искреном и сјетном исповјешћу у форми унутрашњег монолога чиме Лик исказује инсерте из раног живота, Босну тога доба, „Туркеше“ – нове господаре Босне, сусрет са Илхамијом који ће му постати духовни вођа и отац.
Стотину година касније и сама ауторица рекреирањем догађаја из прошлости „копа“ по свом животу схватајући да је прошлост, болна, још увијек присутна у периоду садашњости.
И безимени Илхамијин ученик и ауторица приповиједају о човјеку, о његовим вјечитим поларитетима – добру и злу.
Њихове се приповијести испреплићу; након редака оригиналног рукописа о Илхамији, Баздуљева, потакнута мисаоним, емоционалним, надасве моралним спознајама претходног приповједача и самога Илхамије, „пушта“ на површину своје трауме, вријеме рата, непрежаљени тренутак губитка родитеља…
Њена превирања неумитно нас тјерају на питање: какав ли је њен свијет па налази сличности са Илхамијиним?
Да ли је она, као и он, отуђена, немоћна и дезоријентирана у времену у којем битише, а њена као и Илхамијина књижевна ријеч директан покушај одбране од сурове стварности, проналажење спокоја у самом себи.
Цитат: „Још једном сам погледала у прозоре турбета.
Журим се. Уопће се не журим… То уствари стално лебди у нестабилној равнотежи времена и вјечности“…
Приповиједање се даље помјера према одређеном догађају – Илхамијином путу из Жепча у Травник, путу у смрт. Његов сапутник, ученик приповједач, оптерећен питањима и замишљањем могућег исхода Илхамијина и пашина сусрета, постаје лик трагичнији од самог учитеља. Наиме, млад и престрашен од могућег губитка онога кога воли, чију је упуту слијепо слиједио, не налази равнотежу између властитог срца и изненађења што доноси судбина.
Док је његов лик истрзан и уморан, Илхамијин је чврст и непоколебљив, постојан и досљедан у моралним и вјерским законима једнако као и прије позива у тврђаву.
Цитат: „Знам само да га није било страх. Њему – имаму, ваизу, дервишу, вјернику, смрт није била ништа до радостан прелазак из једног у други свијет.“
„Зар те није страх“ – тихо сам прозборио.
„Човјека је страх једино неизвјесности. Ја знам шта ме чека, а то више није неизвјесност.“
Доласком у тврђаву и сусретом са Џелалијом, Илхамија постаје ненамјерни, али бурни покретач пашиног душевног стања.
Читатељ кроз њихов дијалог стиче дојам да се разговарају добро и зло, праведник и неправедник, истинити и лажни, сабља и перо!
И један и други вјерни обећању и заклетви коју су дали; први – Богу, самоме себи и народу, други – свијетлом султану и царевини.
Не одричући се својих стихова и вјере у смисао свога живота, Илхамија постаје човјек необиљежен простором и временом, онај који је директно везан за Ствараоца!
Осудивши Илхамију на смрт Џелалија потписује властиту смртну пресуду – хрвање са савјешћу и дизање оптужнице против самог себе.
Илхамијин физички одлазак почетак је немира у пашиној души, осјећаја самогађења и спознаје да се не може неправедно владати а да се не успава или не убије савјест.
Илхамијин ученик, свједок Џелалијиног лудила, детаљно и потресно описује његово грозничаво духовно путовање, крик да се изађе из сопствене коже!
У стању делиријума паша постаје подвојена личност; онај стари – пјесник и заљубљеник, слушатељ свога срца, и овај нови – џелат и моћник.
„Окршај“ двојице Џелалија открива другу страну пашиног карактера, води нас у сусрет човјеку који је имао снове, али и ваљане разлоге да их се одрекне:
Цитат: „Син сам јединац из богате и угледне породице. Отац ми је погинуо у рату с Русијом служећи султана Селима трећег. Очекује се да кренем његовим стопама… Нећу моћи прећи преко тога… Обавезује ме.“
У налету излета „с ону страну памети“, у грозници, Џелалија кристалну визију смирења наслућује у чињеници да се човјек не треба обавезивати, обавезивање спутава срце да те води, а једно је срце и један је живот!
Опет и наново Баздуљева је скрхана болом – овога пута није погођена Илхамијином несрећом, него Џелалијином, није погођена ни појединачним, него несрећом уопће…
Ауторица топло, само онако како то може сензибилна жена која ћути туђу бол, поручује да људи нису црно-бијели свијет, сваки је човјек горак меланж добра и зла.
Захвални смо јој што је објелоданила истину коју је и сама ненадно открила као поруку људима: „Не судите Џелалији одвећ строго!“ |