„плачи вољена земљо“
Алан Патон
Прије више година играо сам у гореспоменутој драми јужноафричког драматичара улогу свештеника Стивена Кумала. Сјећам се да је она тада имала лијеп пријем код зеничке публике будући да је дубоко људски и умјетнички одсликавала ондашње тамошње друштвенополитичке прилике у којима су реченог свештеника због домородачког свог родољубља, те и расне дискриминације ондашњи бијели властодршци дубоко унесрећили осудивши му сина због инкримисаног чина убиства на казну смрти вјешањем. Представа је била, и музички још богато интонирана, на завидној умјетничкој висини да сам ја као интерпретатор речене главне улоге, па и живећи онда у земљи која је словила за високо развијено и хумано друштво, дубоко осјећајно тумачио лик реченог свештеника због чега ми се дешавало редовно да иза завршене представе готово да нисам ни морао да перем лице од тамне боје којом бих бивао премазан већ би оно од проливених суза током представе само бивало изапрано.
Тада наравно још у нашој друштвеној стварности није могло бити ни помена од онога што ће се догодити. А могло би се рећи не ни много друкчије и поразније од јужноафричког апартхејда, те је сигурно и то у мојој ондашњој широкој и умјетничкој интерпретацији био додатни тон трагичности.
Данас, пак, сјећајући се те представе и свега што се исподогађало не само у Јужној Африци, а која је неком чудном срећом испловила из своје дуге и сурове трагичности, али гледајући шта се све друго дешава у данашњем посве изокренутом свијету, те посебно и код нас, ја се осјећам, па да кажем, не само као некадашњи сценски умјетник – већ и вишеструко теже.
Боли ме све што из дана у дан непрестано гледам и слушам, те о томе хоћу-нећу морам да мислим, што је све још „закићено“ и нашом свеукупном друштвеном невољом чини једном другом, непрекидном трагичном животном представом.
Тада ми често падају на памет и све друге – и осим оних у реченој патоновој драми – невоље, и то највише због изгубљености и претешке заплетености којој као да се и не види крај!
|