|
Причала су она тројица сваки готов по два сахата и лијепо их било слушати. Знају људи да причају, види се то одмах, пред њима је и учитељ Мирсо пост’о нешто малешан ко зрнка жита. Он их је највише и слушао, гледа у њих отвореније уста и не дише. Вала сам се био преп’о да ћемо учитељу воде преко машица морати давати да пије јер је поплавио, па позеленио, ко да се преп’о од оне тројице. Вала им и она одијела стоје ко да су у њима рођени. Један листа неке папире и прича како ћемо имати више жита и кромпира, послаће нам, вели, и оваца и коју краву, а народ блене и шути. Испаде да су џаба причали више од по дана јер је народ запамтио само оно за краве и овце, посебно за краве.
Милун Бумбар цијелу ноћ није могао заспати мислећи како ће му из града послати краву па ће имати чиме прехранити ону своју сиротињу. Нена Нанџија, кад су странци отишли, приђе мени и шапну ми тако гласно да су је сви сељани морали чути.
– Шта оно говоре синко, ја мало задријемала, а и не чујем више ко некад.
– Ништа, нено, ништа нису рекли.
Тог дана нисмо се вратили на њиву да наставимо са послом. Бабо је пред спавање наредио да ћемо сутра обрати жито и грах, отрести орахе и простријети их по тавану да се суше, а ако се стигне могла би се осушити и она крушка јерибасма.
Поранимо ујутро па на њиву. Не стигосмо ни до пола пута, сустиже нас онај Суљин мали и рече да нас учитељ зове да се окупимо пред школом. Баби не би право, ал’ кад Мирсо зове, село слуша.
Вратимо се, рачунајући да је дуг дан и да ћемо имати кад у кућу унијети оно што је земља дала. Пред школом се окупило готов сво село, нема једино Еседове Ханифе јер треба да се породи па су је, не страхујући, оставили саму у кући у којој је већ четверо дјеце сама родила.
Мирсо изађе из школе са двојицом људи које село до тада није видјело. Они кратковиди мислили да су се вратили исти они од јуче, толико су им личили. Мрљекну учитељ двије, три ријечи, преко воље, видјело се, и рече да ће хаман избори па су због тога дошли. Људи из града да нам помогну да лакше и боље живимо. Она двојица, лијепо обучени, обријани до испод коже, ошишани, код једног на очима црне наочари, а други мига ко да му смета крезаво јесење сунце. Веле поправит ће нам пут, довести воду и струју, слат дјецу у школу и све нас запослити да имамо од чега живјети, као да смо сада мртваци.
Видим ја, Милун наћулио уши, па кад ниједан не спомену краве, смркну се. И ови су знали лијепо да причају, они причају ми слушамо и дан за час прође. Кад су људи почели сједати по мераји, наслањат се лактовима на траву, а Милун је, колико сам га могао смотрити јер се измакао у крај, и прилегао, однекле иза школе заблејаше двије овце. Народ живну, заплака Назифин мали Рамиз јер га неко пригњечио у оној гужви која се одједном створила, и Милун за трен би на ногама, ал’ док смо се ми снашли, овце дадоше Хајрином Незиру, ко вели, да их смјести у тор са оних стотињак својих, а коме ће припасти заправе, видјет ће се послије избора. Још нам она двојица подијелише камару шарених папира са сликама, међу којима су њихове биле највеће.
Кад су одлазили, рекоше да за њих гласамо да ће нам кад побједе и дођу на власт дати златне кашике, јер ове наше, веле, више нису у моди. Одоше она двојица низ Бишево, а нама се у њиву није имало ради чега ићи јер је дан био при крају.
Бабо шути и стење, ништа не говори и ништа не планира за сутра. Дуго нам се није десило да свих седмеро у кући приспимо и да сунце прије нас изађе. Кад поустајасмо и умисмо се на бунару, отац нешто затеже, не жури, ко да нас не чека њива од двајс и пет дулума пуна жита, граха и бундеве. Суљин мали нас је затекао док смо се тако развлачили по авлији, од хуџере до подрума и од шупе до штале.
Опет учитељ зове пред школу и ми пред школу, јер учитеља ваља слушат. И опет се народ запричао, а Мирсо са четверицом изађе пред нас. У којој ли продавници сви купују иста одијела да ми је знати, мумла до мене Милун Бумбар. И они дошли због избора, и мора да их је неко довео јер сами тешко да би набагудали пут. Ко, бива, биће и вода, и струја, и тај чемерни пут и школа и посла, и крава и оваца и волова, а наћи ће се за село макар један трактор. Нико не говори да је воде увијек било, да нам већа школа не треба јер нема толико дјеце, и ова им је прекомотна, да струја довде не мере добацит и кад би хтјела, а и шта би неук свијет са њом, да пут село није хтјело и кад је могло, да трактор не би могао заћи ни у једну њиву, а да се не преврне, јер су стрме. Они причају, а народ шути. Милун се можда понадао каквој обећаној јуници, али ријечи не проговара, и он види да од приче нејма хајра. Подијелише и они папире са својим сликама и упаљаче, а учитељу пред цијелим селом дадоше четири нове неисписане теке и двије дрвене оловке са гумицом на врху, за дјецу. Благосиља их нена Ханџија, а они причају ли причају. Оном једном кравата стоји на криво па се жене подсмјехују. Дјеца од оних папира праве ракете и бацају по мераји. Све су прилике да би ови још причали јер се све чинило као да су нешто заборавили. Кад мислиш да немају шта рећи, они ударе изнова па развежу причу ко да су тек дошли. Причали би да не паде киша и рашћера сво село.
Пожурили људи кућама и не гледају на оне у одијелима који са Мирсом замакоше у школу. Падало је осам дана и осам ноћи, небо наквасило земљу па ноге у њу западају. Што се од рода нашло на њивама иструхло и ријетко ко је успио нешто од љетине сабрати и од кише спасити.
Они у одијелима из града више нису дошли. Неке папире на којима је требало гласати, учитељ Мирсо је вратио, а од неких дјеца правила ракете и играла се. Једино је Милун Бумбар готов до прољећа причао о јуници и чекао је да се узвере уз Бишево и право пред његову шталу дође, па је и он на крају одустао. Нико не зна шта би са оне двије овце које су оставили у Незировом тору, а Незир не проговара.
Била је то једна од најтежих зима које памтим, јели смо сушену жару дрвеним кашикама, и то једном дневно. Нена Ханџија није дочекала прољећа, а и у мене бабо је био жутно, добио боју, ал’ ост’о на ногама, љепшег мејта ја видио нисам. Село се више никада није сакупило када би учитељ Мирсо слао Суљиног малог. Пошто нико није дошао у школу онога дана када је требало гласати, он је вратио кутије са листићима, неотворене.
|