|
Бијаше стар преко четири вијека
Кад једног новембарског дана
Његове одсјечене руке
Плачући загрли зелена ријека
Да ли су га заиста убили
Јесу ли му бијелу душу сломили
Неретву у црвено пребојили
Сунце мостарско облаком застрли
Не, убили га нису
Душу му нису могли ишчупати
Из наших срца никад није нестао
Наше порушене обале он је спајао
Рањен, сакупљао је снагу
Хранећи се нашом љубављу
И једног сунчаног јутра, попут феникса
Винуо се високо у небеса
Као да све бје ноћна мора
Бијели галеб опет долетио с мора
Његова снажна , моћна крила
Обале живота заувијек су спојила
|