Мост - Индекс
Мост - Претплата
Пјер-Огист Реноар: Дјевојке крај пијана, 1889. [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 182 (93 - нова серија)

Година XXX јануар/сијечањ 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Нусрет Омерика
Одбљесци диванског пјесништва у газелима и диванима Салиха Севдија Трбоње

Иако је термин диванске књижевности настао доста касно тек послије 1900. год. не може се рећи да ове књижевности није било много раније. Утјецај арапске и перзијске књижевности на диванску књижевност стварану на јужнославенским просторима је уистину велик. Готово да нема ни једног пјесника на оријенталним језицима у БиХ који није баштинио понешто из диванске поетике.

У XX стољећу посебно су је проучавали Сафвет-бег Башагић, Мухамед Хаџијахић, Фехим Наметак, Мухсин Ризвић, Недим Филиповић, Ламија Хаџиосмановић и други истичући њену метафоричко-алегоријску кодираност утемељену на симболу као незаобилазном тропу исте, те тесаввуфу који нас увијек одводи ка метафизичкој спознаји Љубави у овом пјесништву, према коме је „једина реалност Бог, док је овај свијет привид те реалности.“1

У бошњачкој књижевној критици и хисториографији влада мишљење да диванска поезија има двије линије: суфијску и лаичку, те да је суфијска поезија много присутнија и богатија у укупном корпусу диванског пјесништва.2

Увријежено је, такођер, схватање да је за „правилно“ разумијевање и перципирање стиха диванског пјесништва неопходно познавати тесаввуф, доминантне жанрове у оријенталној поетици и законитости њиховог „прављења“. У посљедње вријеме има мишљења да се она може читати и на референцијалном плану иако мотивски и садржајно њени стихови упућују на метафизичку љубав.3

Трагови утјецаја ове поетике на бошњачке пјеснике видљиви су нарочито код Сафвет-бег Башагића, Мусе Ћазима Ћатића, Скендера Куленовића, Хамзе Хуме, па све до најмлађе генерације Рапка Ормана, Атифа Кујунџића, Хаџема Хајдаревића, Џемалудина Латића, Салиха Севдија Трбоње. Можда је у посљедњим деценијама XX стољећа Трбоња понајвише баштинио диванску поетику и Традицију гдје му је прошлост послужила као код на коме се постиже највиши учинак очуђавања, како би рекли руски формалисти. Уроњен и загледан у прошлост тематски, мотивски и жанровски, пјевајући понајвише газеле, тарихе, рабаније и илахије, он истовремено врши и њихову деконструкцију, јер се текст прелијева, како би рекао Дерида, преко свих постављених граница. Изванредно је примјетио пјесник Зилхад Кључанин у својој књизи „Лице свјетлости“ „да Севди не опонаша готово ништа од структурних модела диванске поезије, нема ту ни трунке псеудогазела, ни псеудорубаије, ни псеудотариха ни псеудодивана, ничега од оне поетске творевине настале на псеудопозицији примјереној европској кодираној књижевности, која опонаша оријенталну исламску поетичност“.

Салих Севди Трбоња: Химбер

Салих Севди Трбоња: Химбер

Али има, поред диванске маркираности жанра, обиље Традиције, инкорпориране у концепт „босанског ислама“ чију је специфичност у форми теоријског дискурса први изложио Мухамед Филиповић у чувеном есеју „Босански дух у књижевности – шта је то?“ Од других муслимана босански се муслимани и босански ислам знатно разликују. Њихов ислам је стопљен са елементима народне традиције, наше босанске и уопће словенске провенијенције.4

Код Трбоње је то очито. Узмимо за примјер „Газел о храбрости“:

Би вако, пред мушкињем прва, храбра предоста
Печатна, међ хајдуке хашар учиње, посјечена оста
Дигоше турбе, свијеће палило букадар инсана често
Башлуци нестадоше, поравни се, затрави мјесто
Преко ноћи, јербо ни едне свијеће не би, мезар је несто
(Турбе дели дјевојке у Залику)

Или, „Газел о доброти“:

Би вако, Опијач добри и евлија, стално Богу се молио
Народ доходио да помогрxе, а он сваког збиља волио
Помоћи и савјет добијо свако, лијечио; запиши, проучи
Мачак му плахо чудан, сам нашо дијете, дово га кући
Исти трен угино, кад ли Опијач на ахирет оде: тер оба
У турбе закопани а, бјеше узгор мезар туде до ГРОБА.

Гроб не би од живих, у зеленим хаљинама вас
Нагло се створи сиромашку – донесе спас
Куцне и учини се велики хљеб – нафака потече
И будне свашта и долази, док неко не изда свако вече
Међер инсан немере шућет па се пофали и грдно превари
Јопет се добром надали, када се фукараштиња свали
(„Турбе Шејх Опијача на Текији“)

Приликом ишчитавања наведених али и других Севдијевих газела и дивана примјетит ћемо да сви имају исту композициону шему, али различит наративни садржај наслоњен на предање, мит, легенду, народну причу, запис, или, нешто слично што овог пјесника издваја у босанскохерцеговачкој литератури по тематско-мотивском исходишту.

Уочљиво је, такођер, одступање од књижевнотеоријских образаца и закона поетског артизма, а све зарад приближавања Традицији и њеној љепоти. Тако имамо потпуну „аутономију текста“, како према културној ситуацији и друштвеним условима у којима је текст настао, тако и према првом читаоцу. На овај начин, како вели Рикер (: Ricouer), књижевно се дјело отвара низу неограничених читања и то у различитим социо-културним контекстима. „Оно се може деконтекстуалирати, или његово је својство да трансцендира психо-социолошке увјете времена и простора у којима је настало, те га се читањем ’реконтекстуализира’ у потпуно другим повијесним увјетима.“5

Зато Севдијеви газели о гордости и скромности, достојанству и патњи, моћи и немоћи, невољи и правди, видовитости и чуду, опомени и љубави, без обзира на необичну структурираност указују на особену синтактичку и семантичку вриједност. Изгледа да се Севди намјерно или не својим газелима супротставио постојећим моделима и књижевнотеоријским канонима, који су опет његов предмет пјевања. Погледајмо како у „Газелу о патњи“ поетски дискус прекорачује успостављена значења и разара књижевни канон сводећи га на пучки наратив.

У тмуши сједила, буљила, доведена у Казане
Ђе се варило букадар хране
Думала за ког ме даше
Ушуња се блећак, умакаше у сафт халапљиво
Осмјели се млада; умакало, за кијем сам? За мном
Забрунда. Е нећу те Богами, Врисну
Кроза пенџер се вину, јад срце стисну.

Очито је, такодер, да је газел лишен семантичке разине јер отворено кореспондира са епским наративом уроњеним у непосредну егзистенцијалну ситуацију. Таквих је код Севдија доста и зато он толико увлачи читача у повијесни и егзистенцијални оквир текста, чинећи (не)свјесно неку врсту експеримента над формом газела.

Севдијеви газели имају још једну особину, они врло транспарентно одсликавају један далеки свијет, тако да је онај који чита текст увијек у дијалектичком односу са истим. Овај кратки преглед необичних газела није ништа друго до једно ново читање или покушај успостављања дијалога између диванске књижевности и модерног свијета на разини једног готово заборављеног пјесничког текста.

____________________

1 Недим Филиповић, О проблемима друштвеног и етничког развитка у доба османске владавине, и Утицај ислама на босанскохерцеговачко тло у књизи Бошњачка књижевност у књижевној критици, књига I – старија књижевност, Алеф, Сарајево, 1990.
2 Л. Хаџиосмановић и Емина Мемија, Поезија Бошајака на оријенталним језицима, БЗК Препород, Сарајево, 1995. стр. 11.
3 Аднан Пејчиновић, Корак назад ка тексту, Живот, бр. 10, 11, 12, Сарајево, 2005., стр. 95-104.
4 Ведад Спахић, Наличја „Лица свјетлости“, Острво, часопис за књижевност и умјетност, бр. 1, аугуст 2004. год.
5 Пол Рикер (: Paul Ricouer), Жива метафора, Графички завод Хрватске, Загреб, 1981. год.

Претходна · Садржај · Наредна

Хасан Фазлић: Врано и Злобо [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-05-07

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска