|
Допустите,
само још мало да вас волим.
У спомен на лијепу прошлост да пружим вам руку,
па, да кренемо,
мирни алејом сјећања.
Још сасвим, сасвим мало,
ја бих
к’о кап крви ил’ вина
да вас заболим…
Ову игру препустимо вјетру.
Препознах корак, и ријеч што у збијегу неста…
јатак је ноћ…
Ваши прсти нешто говоре – Кажите:
хоће ли ико икад тако, хоће ли ико толико
с вама да открије?
Кораке
љубих ваше к’о
слику мајке,
сад: страст и бол на смрт се боре…
памтим; крв вришти к’о море –
хтио сам с крвљу ући у ваше коморе…
плакати
Мјесец
на рубу планине ћути и скрива лице.
Попијмо још мало овог модрог вина и сиђимо.
Празан је град.
Опране улице.
|