|
Нема Мостарца који није чуо за Сергија или за његовог оца, чувеног доктора Феодора. Тај доктор је до 1941. године био једини мостарски хирург. Лијечио је и помагао свима којима је била потребна његова помоћ. Није га занимало ни које су вјере ни нације, а понајмање га је интересовало њихово политичко, односно идеолошко опредјељење. Медицина и спорт, а посебно атлетика били су његов свијет. Тог и таквог човјека и љекара једне ноћи хапсе усташе, вежу га и одводе на Неретву на стријељање. Феодор скаче у Неретву, преплива је и долази у село Баћевиће и спашава главу. Након Сремског фронта срећу се отац и син као хирург и пацијент у Зрењанинској војној болници.
Сергије је био исти, или барем сличан великом оцу. Од њега је наслиједио љубав према спорту, али и према људима. Обје те љубави је његовао и развијао све до смрти. Године и старост није признавао и успијевао да до краја остане млад, не само духом. О болести и смрти је причао као о нечем најнормалнијем.
Због тога нико није био изненађен његовим интересом за збивања у Мостару током ратних година. Трудио се и успијевао да се чује са својим пријатељима, да им пошаље лијекове и да им упути ријечи утјехе. Да их охрабри да издрже и да не посустану. Истовремено активно је учествовао у раду Удружења избјеглица из Мостара. Ништа му није била тешко. Није оклијевао да помогне и врати вјеру у боље сутра. Шта више, да ли због осјећања носталгије или због новинарске знатижеље, одлучио је и успио да прије само годину дана посјети Мостар, да прошета мостарским сокацима, да се умије до појаса на мостарској чесми у једној од авлија које су му замирисале на његово дјетињство.
Шта још рећи данас кад се опраштамо од Сергија? Тога има толико, али се бојим да дужина овог говора не оде изван његовог укуса. Наравно, жао ми је што нећу ништа рећи о његовом путовању на Олимпијаду у Берлин, о његовом школовању у Швајцарској, Француској и у Америци, али знам да о томе ових дана говоре његове колеге и његови ђаци. Наравно, много љепше и суптилније него што ја то умијем. Моја жеља је била да се опростим од Сергија – Мостарца и пријатеља.
Због тога, драги Сергије, ми остајемо да његујемо успомену на све добро што си учинио за нас и све оне знане и незнане којима је Твоја помоћ значила више од помоћи. Нећемо и не можемо заборавити оног дјечака из Мостара коме си још као ђак поклонио своје најљепше одијело, ни оног инвалида коме си у једном моменту био једина подршка.
Нећемо заборавити ни Твоју Огњенку, нашу Мостарку, којој ћеш највише недостајати. Напротив, остајемо у обавези да јој помогнемо колико можемо. Онако како си Ти нама помагао.
На крају, драги Сергије, нека Ти је вјечна слава и хвала!
|