|
Плаветнило неба
притеже до бесвијести.
У непознате предјеле
ко ће душу одвести?...
Бескрајним даљинама
ројеви талас вуку.
Заборав скрио успомене.
Вријеме не иде наруку.
Моја сирота поезија
стење у собном куту,
у ноћној несаници,
на залуталом путу.
Зашто неста смијеха?
Без трага?
Гдје је изгубљена,
та, животна снага?...
Разлива се ноћ.
Све црња. И црња.
Моја камена постеља.
Од коприва. И трња.
3.7.1998.
|