|
Професор Фуад Слипичевић није радни вијек провео у кабинету универзитетског наставника, него обрнуто, цијели свој радни вијек, док га није у томе спријечила болест „развијао једну изванредно предану педагошку и друштвено-политичку активност по којој је стао у прве редове наших послијератних педагошких радника“ написао је у некрологу Митар Папић. Даље наводи: „Иако није био посебно склон књишкој педагогици Фуад је својим радом, добром стручном спремом, изванредно хуманим односом према људима уопште, а својим ученицима посебно, као и ријетко топлим опхођењем и зналачким излагањем градива уживао је углед једног врсног педагога. Стотине и стотине његових ученика и студената сјећају се драгих успомена на његова предавања и друге сусрете који су имали с њим.“
Биографија професора Фуада Слипичевића, овдје таксативно понуђена донекле је слична или иста највећем броју научних радника, пуна хладних чињеница о ходу пуном мука, трновитим путем науке и струке. Овом пригодом, када професора Фуада Слипичевића и његово дјело тумачимо као писца босанскохерцеговачке хисторије, потребно је и треба унијети у ред ствари и протумачити обични животни пут једног изузетног професора, који је тежак и горак по више основа. Треба нагласити да се овом пригодом ради о научном раднику и човјеку који је цијели свој научни живот с поносом носио, истраживао, бранио и хвалио хисторију, било да се ради о далекој прошлости, необичној појави или актуалној стварности. И како то у некрологу Митар Папић наглашава „какав је био у школи и у настави, такав је био у друштву и породици, предан, тактичан и одмјерен. Стекао је велики број пријатеља и увијек радо виђен у друштву. Као њежан супруг и отац у породици је уносио пријатну атмосферу. Школовао је и васпитао три сина, данас три дипломирана инжињера, који су у живот пошли очевим стопама.“
Човјек посебних организационих способности
Професор Фуад Слипичевић скоро цијели свој животни и радни вијек провео је за катедром, предавајући и усмјеравајући бројне своје ученике и студенте на путу истраживања и интерпретације бројних хисторијских дилема и нејасноћа. Није се само ограничио на универзитетског наставника затвореног својим академским хладом и миром, него напротив, од младог средњошколског професора из средњих школа Скопља и Мостара до угледног универзитетског предавача учествовао је и у бројним друштвено јавним активностима, који су били увијек у функцији ширења знања о прошлости али и постављању реалних оријентира према хисторији и као науци, усмјерењу и занату.
У свим срединама у којима је радио евидентна је и његова друштвена и културна дјелатност, како у сталешким, организацијама и друштвима хисторичара тако и у бројним активностима који су много ширих захтјева. Посједовао је и исказивао ријетке организацијске способности, а истрајност у раду је његова особита карактеристика. Активно је учествовао у формирању синдиката просвјетних радника у Мостару и Босни и Херцеговини, а нарочито је његово присуство осјећало се у Друштву историчара Босне и Херцеговине и Југославије, гдје је увијек био један од најугледнијих и најактивнијих дјелатника.
Професор Фуад Слипичевић је био један од најактивнијих предавача изван школе, често то је био Народни универзитет, трибина, течај, округли стол, свака активност која је ишла на популаризирању хисторијске науке и враћање пољуљаног повјерења у њене вриједности. Као што је зналачки прилазио својим студентима и ученицима, тако је на предавањима у јавности знао анимирати слушаоце и привући њихову пажњу.
Наставно-научно дјело
Професор Фуад Слипичевић се још као млади професор мостарске гимназије јавља у тадашњој публицистици, писао је о актуелним проблемима тога времена али није се удаљавао од свог основног опредјељења хисторије, посебно XIX и XX вијека. У почетку професор Фуад Слипичевић писао је о појединим питањима друштвеног и политичког живота и то у часописима у Скопљу и Сарајеву. У сарајевским часописима „Преглед“ и „Гајрет“ објавио је више радова који су најављивали будућег истраживача и хисторичара. Писања на актуелне теме није се одрекао нити послије Другог свјетског рата, скоро све до смрти у стручној и дневној штампи објављивао је бројне текстове који су се односили на савремена кретања у друштву, култури, просвјети и политици.
За дугог професорског вијека Фуад Слипичевић написао је десет књига, мноштво научних и стручних расправа и студија у периодичној, хисторијској литератури. Најзначајније књиге су: 1. Историја народа ФНРЈ I, II и III дио, 2. Хисторија народа СФРЈ (са основама опште историје) I дио стари и средњи вијек, 3. Историја народа СФРЈ (са основама опште историје) II дио нови вијек од 1789-1918. године. То су уџбеници хисторије за средње школе који су доживјели десетине издања у дугом временском периоду од скоро тридесет година, а карактеристично за ове уџбенике је да ријеч о првим таквим публикованим издањима послије Другог свјетског рата који су се дуги низ година користили у гимназијама и другим средњим школама, који су помогли генерацијама и генерацијама младих људи да лакше схвате сложене хисторијске процесе. Ови Слипичевићеви уџбеници преведени су и на мађарски и талијански језик. Затим, написао је књиге: Први свјетски рат и настанак Југославије, Историја Русије и СССР-а, а ова књига имала је повољне оцјене и у тадашњој совјетској публицистици.
Хисторијске околности
Тешко и незахвално је дати коначну оцјену о вриједности књига професора Фуада Слипичевића, то захтјева студиознији осврт, али овом пригодом мора се констатирати да су то углавном синтетичко-компилацијски радови који континуирано прате хисторијски развој Босне и Херцеговине, ФНРЈ и СФРЈ од најстаријих времена до 1945. године и писани су према релевантним хисторијским потврдама и мишљењима из тадашње хисторијске литературе.
Професор Фуад Слипичевић писао је и студије и расправе из хисторије Босне и Херцеговине, а нарочито се опредјељивао према изучавању хисторијских кретања у Босни и Херцеговини у XIX и XX вијеку. Посебно се оријентирао према хисторији босанскохерцеговачких буна и устанака, из тог тематског подручја написао је више десетина радова. Ријеч је о научним и стручним радовима писаним према необјављеној и објављеној хисторијској грађи као и мишљењима у хисторијској литератури и у хисторијској периодици су оцијењени као поуздани и релевантни хисторијски извори за проучавање хисторије Босне и Херцеговине. То се исто односи и на низ његових ауторских радова посебно оних написаних пред и непосредно послије Другог свјетског рата, када се интерес за истраживања хисторије само појачава.
Сигурно да у времену од 1950. године интерес за изучавање и интерпретацију хисторију се појачава посебно и чињеница да се хисторија почиње и студирати, као педагошко-научна дисциплина (Прво Виша педагошка школа а послије Филозофски факултет у Сарајеву) и да ће се школовати и бројне генерације од којих ће се многи опредијелити и за научно изучавање хисторије Босне и Херцеговине.
Већ је констатирано да се хисторијска истраживања хисторије Босне и Херцеговине посебно стимулирана непосредно послије Другог свјетског рата, шири замах, више снаге научно-истраживачки рад у Босни и Херцеговини добио је даљим развојем мреже научно-истраживачких институција, поред већ споменутих ту су Архив Босне и Херцеговине, Републички завод за заштиту споменика културе, Оријентални институт, Академија наука Босне и Херцеговине, Институт за историју у Сарајеву и Бањалуци, и низ других, сличних институција на скоро цијелом простору Босне и Херцеговине.
Да би се стекао одређени увид у развој хисторијске науке у Босни и Херцеговини у дугом периоду од скоро педесет година, потребно је темељно и истрајно проучити обимну библиографију, прегледати бројне архивске фондове у Дубровнику, Задру, Риму, Венецији, Бечу, Будимпешти и Истанбулу, истражити писану, публицирану или рукописну оставштину бројних истраживача, хисторичара, археолога, етнолога, правника, теолога и низа других дјелатника. Занимљиво је и врло претенциозно само хисторију хисториографије Босне и Херцеговине препознавати кроз дјело школованих хисторичара, мора се трагати и за радовима свих оних који су истраживали и постигли одређене резултате а нису школовани хисторичари. Будућа књига о писцима средњовјековне босанске повијести треба пратити, хисторијски развој али и тематске оквире кроз које су се исказивали поједини истраживачи.
Хисторијски метод Фуада Слипичевића
Професор Фуад Слипичевић као истраживач босанскохерцеговачке прошлости наслања се на богату традицију босанскохерцеговачке хисторијске школе која се скоро три вијека развија те њена искуства користи по већ опробаном механизму, школованог хисторичара што је, ипак, у неким својим сегментима ограничити и одредити правце његова рада на хисторијском тексту, посебно се то односи на старије периоде босанскохерцеговачке повијести.
Својим школовањем у Београду професор Фуад Слипичевић долази у додир са најновијим тенденцијама европске хисторијске школе, које ће, током цијелог свог знанствено-стручног рада, уз мале и одређене преинаке примјењивати у својим истраживањима као и у написаним студијама, расправама и књигама. Истовремено, треба напоменути да се у европској хисториографији XIX и почетка XX вијека исказује снажан интерес за проучавање хисторијског развоја државе и појединих народа, посебно књижевних идеја и дјела и то ће бити битан подстицај Фуаду Слипичевићу да се у свему томе препозна.
Узимајући у обзир и ове додане околности могуће је и у њима препознати тачан и прецизан ангажман професора Фуада Слипичевића на истраживањима хисторије Босне и Херцеговине у XIX и XX вијеку, што се може и треба тумачити и као највјеродостојнији облик и начин просвјећивања и одбране од свеприсутних својатања али и стандардног незнања о прошлости и повијести.
|