Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ђулејман Исић: Портрет супруге, уље на платну [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 179 (90 - нова серија)

Година XXIX октобар/листопад 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Атиф Кујунџић
Хуснија Топић

Епски циклус слика
уље на платну и комбиниране технике

Ријеч поводом отварања изложбе
Мостар
„Шантићеве вечери поезије“
29. српња/јула, anno Domini, 2004.

* * *

12. Џумаде-л-ухра, 1425. х. г.
29. српња/јула, anno Domini, 2004.

Баш зато јер је умјетничко дјело дубоко људски чин, сваки покушај његове рецепције нужно нас одводи дубоко у нас саме и чини, па прије него што схватимо другога, мислимо о себи и другога у себи препознајемо као себе. Дакле, умјетност чини и допушта, па бивамо мјера умјетничком дјелу, али и кад не мислимо о томе, ми смо само мјера свога разумијевања другога човјека и његовога дјела, или – објективно, ограничени једино собом...

Разумије се, умјетност као естетски чин омогућује, па прихватимо и бројне ствари које бисмо другачије превиђали, или чак: одрицали до бескраја. Уствари, сваки покушај рецепције умјетничког дјела најбоље показује колико смо у стању далеко отићи од себе, а према другом човјеку и таман толико заједно са другим људима помјерити и границу својих моћи.

Хуснија Топић: Из „Епског циклуса“

Хуснија Топић: Из „Епског циклуса“

Напримјер, уопће не знам нити једнога Бошњака који се неће, не без поноса, осмјехнути на помињање епских јунака: Мује Хрњице и брата му гојеног Халила, Тале Личанина или Будалине Тала, Тала од Орашца са дреновом топузином у коју је заковано дванаест хиљада ексера, Мустајбега Личког и његових писама... Али, признајем, уопће не разумијем: како их гледати као позитивне ликове кад су непрекидно пили вино и пиво – а то је харам. Очигледно, и неријетко, из пуке обијести – ишли су и нападали људе и пљачкали њихова имања, гледали себи ћара и шићара, отимали им сестре и жене, богами: служили се прљавштинама најгоре врсте и лукавостима које им не могу служити на част, изазивали ратове и сукобе, остављали иза себе мртве и ожалошћене, опустошене и спаљене куће, имања и насеља... али, онда, у невјеројатном тренутку и на невјеројатан начин постајали прави витезови! Све то, невјеројатно је до мјере, на којој се намеће питање: како да то народ гледа као своје благо, изузев ако то није тек епски баланс трагедије коју су/смо сви преживљавали на овоме простору?!

* * *

Ех, онда, онда се та епика као основа али и потка наше свеколике традиције јави и као умјетничка инспирација и дође у драме, приче, филмове или на слике, нпр. Хусније Топића. И ми видимо, лијепе коње и стасите јунаке, бијеле куле и свијетло оружје, пред нама су актери о којима знамо, а у нама се размотавају и одмотавају приче и догађаји и ми смо као опијени њиховом славом и јунаштвом, мада није једноставно разабрати о чему је ријеч.

* * *

Зато нам се и чини, да је умјетност простор/вријеме у којем је могуће приказати неке ствари и на други начин, јер су дуго и споро ферментирале у најразличитијим варијацијама нашега виђења и доживљаја свијета, сопствених живота и прошлости, и сада деривирају у ништа мање прихватљиву и опојну слику о нама самима. У једном тренутку, они су морали да се тек по кратком поступку освете за учињену неправду, а сада када је све то тако далеко, могу доћи и да нам се допадну као они који су нам чували јуначки образ и епску свијест о нама, обезбјеђујући нам тако за опстанак неопходан значај и значење.

У самој епици, занимљиво је њихово јунаштво, које се догађа након дугог и упорног љенчарења и опијања вином и пивом. Нико од њих не сије раж, јечам, пшеницу бјелицу, чак ни кукуруз, ни кромпир, ни репу... Они су само јунаци. То је њихова судбина. Како су могли тако пијани ишта чинити осим ваљати се као прасци и мучити своје славне коње?! Мени је давно изгледало, како је лик Будалине Тале – Тале Личанина, или Тале од Орашца – што звучи поприлично племићки, управо, као створен, да топузином освјешћује пијане кабадахије у најразличитијим приликама, а нашу епску традицију своди на мјеру стварнога и наше глупости, те ту епику у суштини докида као виђење и поглед унатраг изузев као куриозум. Међутим, познајем човјека који је магистрирао на епском лику Тала Личанина као на некој циркусантској и вашерској појави за исмијавање у току феште и карневала, који понегдје зову и кирбај, или панађур... јер, наши су јунаци неријетко доспијевали и пријеко... Морам записати, не покушавам се шалити са озбиљним стварима нити подсмијевати епици и традицији. Чудо је то испред којега се не умијем начудити...

* * *

Дакле, од оних сам који су свјесни како дугују и епским јунацима и Хуснији Топићу за слике на којима је, за мене: цијела та епска заврзлама ријешена естетским средствима и на сликарски начин. Наши јунаци су лијепи и стасити. Њихови коњи – дорати, ђогати, малини, мркови, шарини, бедевије разно-разне, прекрасни су, мада ме непрекидно некаква сумњичавост изједа како је то све могуће: коње треба хранити и тимарити, одијела и кошуље прати и пресвлачити, а сјајно оружје чистити, а они само пију ли пију док се поднапију и тек пијани одлучују кренути у те своје походе и бојеве, а од силна иметка и имања, мајке им у бијелим кулама пеку танке брашњенице за пут и они одлазе ратовати и побјеђивати једући те своје лепине док данима и данима путују...

Е, јест нам та епика нереална, што јест – јест! Па, скоро, немогућа и неодржива! Или, уистину, ваља признати: Није то било лахко, људи моји! Напротив! Мада, и наука ће признат, епска слика Хрњица, Тала Личанина и Мустајбега Личког – стварнија је од слике повијесних токова коју је наука именом хисторија стварала! Зашто? Зато што је епску слику као колективно умјетничко дјело на своју потребу, слику и прилику стварао цијели један народ! А повијест, хисторију, писала тек група, обавезно идеологизираних, политички опредијељених научника на страни побједника! Мартин Хајдегер и повелика група научника дају заправо епици, више него хисторији! Ех, сад, ако је та слика мало труњава, није хрђаво о томе размишљати и разговарати...

То је мјесто, на којем увиђамо да је и људски и сликарски, дакле хуманистички и умјетнички – сликар Хуснија Топић сасвим управу. Он се, спрам епских ликова односи као спрам дијела традиције коју баштинимо и која свједочи о нашем континитету до у овај час, а на његовим сликама дефинитвно и до Судњега дана. Хуснија Топић је виталистички, животно дакле и умјетнички заокупљен епским ликовима и њиховим умјетничким транспоновањем од догађања епске пјесме до своје слике – која се догађа сада.

У том сложеном процесу, сликар Хуснија Топић, дијелом се понаша као колективни умјетник – тј. као сам народ који је те ликове стварао у епској пјесми. Тај однос је дијелом, аутистичан. Хуснија Топић као творац – као сликар тих ликова, користи тзв. творачко свјетло које обасјава и тако: изолира – само оно што он као сликар види. Разумије се, одсуство свјетла је у истој функцији: оно што се не види то је дубока тмица, то су патина, мемла и плијесан које нападају папир, час жуто-смеђе, час зелене боје, папир је погужван и тек овлаш исправљен, као храпавим дланом на кољену, писмо се на том папиру више не види, а можда је управо то парче било испод руке и пера Мустајбега Личког који од Хрњица тражи помоћ! Но, изгужваност папира је текстура слике која подсјећа на рељеф Босне, на њезине стазе и богазе, брда и планине, клисуре и пропланке... То су ствари које је Хуснија Топић рјешава сликарски изванредно, успјешно и квалитетно.

Хуснија Топић: Из циклуса „Емина“

Хуснија Топић: Из циклуса „Емина“

Зато и тако видимо, како ликови бошњачке епике – свијетли као и њихове куле и оџаци – тумарају простором или лебде у њему испражњеном од догађаја. Криво би било мислити како је то нарација, јер то је уистину – одсуство нарације а присуство слике, то је тек рефлексија слике лишена сваке драматике, као пуко и поетичко чудо опстајања у свијести једнога народа одавно сужене оптике – сведене и усмјерене на само опстајање и питање о њему – као питању свих питања.

Хуснија Топић интуитивно, а умјетнички цјелисходно и рационално, дакле – своју слику своди на битно: на сам лик који епика чува. Лик и јесте битан и његова ликовна артикулација и карактеризација такође. Јер, епски ликови понекад јесу имали чете и четнице, тј. четовали су, али су истински опстајали наслоњени један на другог као човјек на човјека! Како се једино увијек и могло опстати! Како се морао наћи човјек и у другом и другачијем и како се човјек једино могао и морао сачувати. Како би народ могао опстати на њих ослоњен, као на своју, осим Бога – једину заштиту.

У пјесми је све друго оправдање, а на Топићевим сликама изостављено као споредно. То јесте умјетничка мудрост, али и опака селекција у епском памћењу...

* * *

Овдје, на Топићевим сликама, бошњачка епика и њезини ликови опстају као чиста естетска утопија, што и јесу. О томе је тако добро говорио и писао Херберт Маркузе (: Marcuse). Они су љепота која нас је одржала, њојзи хвала – каже пјесма! Помишљам, како је силна штета, што не сликамо зидове и сводове купола наших џамија! Хуснија Топић би то изврсно радио, јер је иконографско и иначе – врло битна одлика његових слика и његовога сликарства уопће.

Хуснија Топић досљедно и поступно развија своју сликарску визију и своју замисао и очигледно, његова представа о епском и слици поступно расте из себе саме, артикулира се мјером онога што је Хуснија успио већ створити као слику и представу. Зато се његови ликови, најчешће у истој пози до које је једанпут већ дошао, селе са слике на слику у различитој величини/формату и комбинирани с другим елементима, орнаментиком напримјер – творе нове видове епског опстајања у слици, као у дијелу живе традиције која је сада/већ ушла у албуме са сликама, гдје се преселила из народне пјесме.

Орнаментику, која је на Топићевим сликама изузетно. битна, он преузима као познате мотиве са тканина и ми на неким сликама можемо видјети тешке наборе броката, али и ствара нове елементе. Преко поњаве на затке, познате у једном дијелу нашега народа и као крпара, у источној Босни и као дроља, одложени су окови и букагије, јатагани и сабље димискије, копља и халебарде – оштроперци, џилити и наџаци..., крпара је подножје слике на којој је лик из бошњачке епике. Чуди, што се Топић није више позабавио и дијеловима коњске опреме: седлима, дизгинима, самарима, оглавинама, бисагама, мамузама – јер, посебно је та опрема увијек, богато и брижљиво украшавана и својом функционалношћу употребних предмета већ представља сасвим изграђене орнаментичке елементе... потом унутрашњошћу кућа бошњачких кућа – кула и оџака, тврђава, а тек дијелом се дотакао природе, ријеке Уне и њезиних слапова напримјер. Кад до нечега дође, то Топићу изврсно иде и он куће/хиже са стећка постројава у колону која, по свему дотрајала, као да одлази из Босне...

У босанскохерцеговачком сликарском простору, Хуснија Топић је драгоцјена појава јер се с проблемом хвата укоштац. Сви лијепи људи вјерно насликани – лијепи су и на сликама, све дјевојке такође, коњи – пуни снаге и укроћени служе човјеку, али, овдје је ријеч о томе да на ликовном нивоу Хуснија Топић рјешава наш проблем културалне нарави: однос према нашем епском наслијеђу. Топић нам открива тајну о љепоти јунака бошњачке епике, јер они су лијепи у односу према ружном, што је идентично и данашњој слици и изгледу свијета. И чини то успјешно. Умјетнички и естетски, прихватљиво. Тако и нас оплемењује артикулацијом свога виђења.

Претходна · Садржај · Наредна

Мухамед Гаш: Портрет III, акрилик – колаж [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2004-12-12

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска