|
Ко дуга, он је свијен над водом!
Обрвица под челом:
под плавим неба сводом!
С двије крену стране, смирен на средини!
Седеф-беша на пучини!
Ко лабуд, он своја крила шири
над рајским мави врелом,
испред планина сивих!
Мимар Хајретин, када га среза, б’јелог, пита се:
Чије л’ је дјело?
Он, силан, небу лети, високо,
А земљи чело даје –
к’о дјечак, снен, пред скоком!
У земној ноћи он једра своја диже:
Вјечит морнар до нас стиже!
Ти што, малехан, њиме ходиш, сам,
ћутећ’ му загрљаје
и његов снатрећ’ стан.
знај: преко моста сви пријећи ћемо ми,
а он? Он остаје, и сни...
Сарајево, 31. мај 2004.
|