|
U kamenoj sehari kuc'a. Od sna. Kamena. Kamenim kljuchem, shto sam ga duboko ispod srca skrila josh u doba mojih nedozrelih kisha, chesto je otvaram. Nezahrdjala slika jednog djetinjeg albuma josh mi se ponekad nasmijeshi.
Opasan kamenom zhivot. U slamnatoj avliji vrelina. Miris sijena, iznad glave, iz razjapljenog otvora sjenika. Sparina miluje razgolic'enost haljinice. Iza reshetaka kukuruza obrana njiva spava.
A dolje puklo polje, oaza prezhivljavanja u kamenu. Pritislo je stijenje, ljubomorno na njenu zelen. U ustima mi josh slast kupina shto su mamile uskim puteljkom za selo. U mrak, iz stijenja odzvanja eho zvona predvodnika i viche glas s kamenog praga:
”Hamideeee... Poc'eraaaaaj govedaaaa...”
Umorne udove krijepi chabar mlac'enice. Pec' mirise na kruh, razhovi, crni... Josh samo vrec'a muha da se opuca o kameni zid! Hladi se polahko kamenje ispod jedanaest snova povaljanih po podu. Zavijanje vukova negdje daleko, po stijenju, unosi nemir kroz zhicu na prozoru i izmami uzdah vezanima za jasle pod podom. Kako li je konju u kamenoj avliji? Sam.
Sehara u uspomeni… Ali san neko drugo vrijeme urezuje krvavim nozhem sjec'anje: smrvljene glave u stijenju, rastrgana tijela uklesana u kamen. Zhiv zhivot skamenjen. Okamenjeni pogledi straha ostavili traga u bijegu. Jama u Bac'evici! Kad bi mogla da pricha! Na Obodu nejma skupa: presahla i voda! Orahovice puste... I stijenje!
Kad bi zlochin uchio od zlochina! Krv od krvi! Nozh od nozha! Smrt od smrti! Pouka bi jedne priche onda bila: ”Ljubi blizhnjeg svog!”
Na kamenu samo josh zmije! Ne volim da ih sanjam, jer kazhu imash dushmana. Otrovale i kupinu. Sikc'u... Gmizhu... Ne mirishe kadulja, ni iva! Nec'u vishe brati ljekovito bilje!
Da im je glave stuc'i! Zgaziti ih kao opushak! Vratiti miris Hercegovini. I sunce kamenu. Ali nejma motika. Ni opanaka…
|