|
Хаџиефендићева слика не као препис плеса већ као опредмећена музика. Прва особина његове боје је ритам. Ритам нага заноса акта податна музици у којој је Творац, Тајанство и Врхунац. Нота иначе ништа не означава, али је сликар означио ноту, по мјери фигуре непрозаична чувства. Осликао је доживљај музике и нека стања несагледива смисла чији је садржај само умјетношћу изрецив.
На овим сликама музика престаје да је сама себи знамен и чујемо живост зелене боје ватре распламсале из очију плесачице и на садржај и на форму, без амбиције да интерпретира Емоцију, чије тежиште није размахану сензуализму. Ако се гледају дуго или у низу приказује се потенција покрета тијела и нечег непредвидива на излизан језик појмова, али нечег што се лако споразумјева са духом у цјелини, не изузимајући ни просторе мистичне чулности.
Препуштајући се осјећају музике нацртао је звучност љепоте тијела у његовој тежњи да сресе смртни мук и мрак, или пресретне спознајом и вјером у магичне предјеле чиста трајања. Крик вјечне тишине из провалије уста плесачице, као грешка у просудбама древна разума, може бити заметак духовности даровита посматрача.
Тузла, март 2004.
Мирзет Ибришимовић
|