|
U organizaciji Ambasade Bosne i Hercegovine u Beogradu, Centra za mir i multietničku saradnju iz Mostara i beogradskog Muzeja istorije Jugoslavije, nedavno je u Galeriji Muzeja istorije Jugoslavije otvorena izložba ”Stari most – spomenik mira” posvećena istoriji izgradnje, rušenja novembra 1993. godine i obnavljanja Starog mosta u Mostaru koje je u toku. Izložba je u Beograd stigla nakon prošlogodišnjih gostovanja u Beču, Zagrebu i Sarajevu.
|
|
Mnogo je solidnih dvojki u bivšoj Jugoslaviji podeljeno na temu ”Mostovi u delu Ive Andrića”. Pre ratne amnezije, svi su znali da je Andrić malo koje ljudsko delo smatrao vrednijim od mostova. Zašto? Pisac je objašnjavao da je most mesto gde je čovek naišao na prepreku i nije zastao, i da je naša nada ”uvek na drugoj strani”. Fridrih Niče je čoveka poredio s mostom, verujući da je ljudski ”napor premošćenja” osobina najdostojnija ljubavi. ”Život je tanak most nad bezdanom, ali ne treba se plašiti”, učio je rabin Nahman iz Vroclava.
|
Adnan Terzić otvara izložbu u Beogradu
|
|
Kad se izgovori reč ”most”, ja ugledam uvek isti luk, koji je četiri stotine godina stajao uokviren nebom i brdima, koja menjaju boju. Govorim o mostu koji je ugrađen u ime Mostara i u generacije njegovih ljudi. Iz dvorišta svoje kuće na Brankovcu dubokim očima ga je gledao pesnik Aleksa Šantić. Na njemu je zastajala moja prababa, obučena kao osoba iz etnološkog muzeja. Prelazio ga je moj deda na svojim svakodnevnim šetnjama oko grada. Baba je pažljivo stupala po njegovom skliskom kamenu, dok je, uz ritualne uzdahe, vukla cegere sa pijace. Majka je sa svojih prozora gledala kako zavese kiše padaju po krovnim pločama njegovih dveju kula. Tih posleratnih godina, ona se sita nasmrzavala, živeći u lepoj kamenoj kući iznad mosta. Otac je tu dolazio da joj se udvara i da dele nekakvu čorbu koja je njima izgledala romantična a meni stidno-sirotinjska. Svi parovi iz mog privatnog Makonda, zagrljeni su prelazili most. Da je neko upitao prosečnog Mostarca: ”Taj most ili tvoj život?”, podozrevam da bi mnogi izabrali život – ali sa jakim osećajem griže savesti.
U XIX veku, zapadni putopisci su ga često nazivali ”rimskim mostom” jer nisu mogli pretpostaviti da je nešto tako skladno napravio islamski arhitekta. Uvek me lično vređala ta kultur-rasistička pretpostavka. Klasična otomanska arhitektura sa svojim ornamentima, kultom svetla i vode, jeste suptilnost sama. Jednom sam napisao da je ruka koja je napravila Stari most bila ruka božja a da ju je na glavu, kad ga je bolela, i na srce, kada se kleo, polagao neimar Hajrudin, učenik velikog Sinana. Poredio sam taj most sa islamskim prozorom kroz koji je topli dah Mediterana prodirao u kontinent. Čudim se ljudima, spremnim da se odreknu ijedne forme uljuđenosti kojoj su imali sreću da budu izloženi. Što se mene tiče, moguće je da mi je Stari most podario ideju sklada, po kojoj merim lepotu stvari koje sam kasnije sreo u životu.
Kada bih došao u Mostar, most bih posetio poslednji. Njuškao bih po najzabačenijim mahalama, obraćajući pažnju na mirise, čemprese, kuće sa ”lahkim odajama”, cvetove nara i oleandre oko Radobolje. Tek nakon odlaganja, nalik na tremu, popeo bih se na most. U proširenom prostoru vitlale su bele mlinice i Koski Mehmed-pašina džamija. Zelena voda je vrtložila. Kako je visok!, pomislio bih uvek. Čudo je delovalo. To je bilo to.
|
Sa izložbe ”Stari most – spomenik mira”
(Foto: Anđel Milun)
|
|
Zaplakao sam kad sam čuo da je srušen. Filmski snimak rušenja video sam godinama kasnije. Zabezeknuto sam zurio u topovski udar jedan, pa još jedan. Dim! Most koji pada! Moj prijatelj je znao čoveka koji ga je srušio. Dugo su redovno večerali zajedno. Bio je normalan čovek, kaže. Jedan u galeriji normalnih ljudi koji su ukrasili ovu deceniju.
Deset godina nisam dolazio u Mostar. Nisam želeo da mislim na sve strahote koje su se desile. U drugom Milenijumu, u drugoj inkarnaciji došao sam ponovo. Hodao sam kroz surealan grad. Kontrast između novih i izrešetanih zgrada bio je da se smrzneš. U parku u Liska ulici nalazilo se groblje. Red kuća preko puta gimnazije u koju su mi išli otac, majka, tetka, stric... ličio je na Berlin iz 1945. Nedaleko odatle su radile mermerne poslastičarnice i kafići koji bi ukrasili neku minhensku ulicu. Iz zapadnog se u istočni deo grada prelazilo normalno. Obišao sam selo kraj Mostara, u kom su živela braća mog dede. Njihove kuće su bile bez krovova. Samo jedan čovek se vratio. Odvezao sam se do srušene crkve u kojoj je moj pradeda sretao Aleksu Šantića. Sa našeg groblja s pogledom zurio sam pravo u mesto gdje je bio most.
Onda sam se spustio u stari grad i, kroz nekakav kameni prolaz, prišao mostu. Suočio sam se sa dubokom tišinom, kao da je most bio zvuk. Tankim metalnim mostom, prohodao sam ”po vazduhu” nad Neretvom i mislio: nikad ga nisam video iz ove perspektive. Paradoksalno, grad mi je sa svojim mirisima, kanjonom, kulama, izgledao lep čak i u tom stanju. Bio sam kao naduvan od osećaja duboke nerealnosti, od realnosti... koja nije verovatna. Izronjeni kamenovi, koji su nekad bili deo mosta, ležali su poslagani na pećinu. Ne znajući šta bih sa sobom, otišao sam da brojim te kamenove.
Prošlog leta sam posetio Mostar sa svojom američkom prijateljicom. Zalivali smo jegulju ”misnom” žilavkom na Rondou i šetali kroz tunele platana. Budili smo se u obasjana mostarska jutra. Veliki sjaj bio je iza žaluzina. U glavi mi je treštala muzika iz filma Mediteraneo dok sam je vodio ka prodavnici ćilima u Potkujundžiluku. Vlasnik radnje nam je objašnjavao smisao utkanih znakova. Ovo je simbol spiritualne čistote. Onaj tamo zrači ”jednostavnošću do savršenstva”. Obrnuta kamila je simbol besmrtnosti. Izašli smo iz prodavnice u kojoj su ćilimi pričali priče i osvrnuli se na živi svet oko nas i njegove simbole. Leptir kupusar je bio simbol jednostavne lepote. Kiselo drvo, koje je virilo iz ruševina, bilo je simbol prošlog rata. Usred tih simbola, neki siromašak je prodavao par starih cipela. Dok sam svojoj američkoj gošći ”objašnjavao stvari”, smrznuta sentimentalnost je počinjala da klizi kao neki unutrašnji glečer. Zaplakao bi čovek da ne prevodi. Ušli smo u dvorište Koski Mehmed-pašine džamije, u kom je šadrvan slavio Boga i odakle je pucao pogled na most. Bio je pod skelama. Činilo mi se da radnici rade brzo. Neko je rekao da taj obnovljeni most neće biti most nego spomenik mostu. Mnogi su obećali da će on biti ”lepši i stariji” – zato što je kamen uzet sa Hajrudinovog kamenoloma, samo iz dubljeg, geološki drevnijeg sloja. Dok su se radnici dovikivali trideset metara iznad vode, leptir kupusar je sletao na kiselo drvo. Smokva je mirisala mirisom mog detinjstva. Dva divlja mačeta su se igrala, prevrćući se jedno preko drugog. Most se, iz sveta Platonovih ideja, vraćao na zemlju.
(”Vreme”)
|
|
Zadnja izmjena: 2004-07-15
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Časopis Most · Mostar · Bosna i Hercegovina
Design by © 1998-2008 Haris Tucaković · Sweden
|
|