|
Монографска и антологијска изложба босанскохерцеговачке графике најприје је приређена у Сарајеву, а потом је пренесена у Брчко гдје је огранак Бошњачке заједнице културе „Препород“ обиљежио стогодишњицу „Препорода“. На неколико десетина експоната приказан је развој босанскохерцеговачке графике.
Почетком 20. ст. било је неколико врсних сликара у Босни, али су умјетници графике били ријеткост и послије Првог свјетског рата. У основи првих графика у БиХ био је цртеж као отисак линеарне структуре.
Изложба почиње дрворезима библијских и религиозних мотива Карла Мијића („Бијег у Египат“, 1918.), те портретом „Глава сељака“, 1920. год. у врло сугестивно датим грубим цртама лица. Први графичари у Босни и Херцеговини били су сликари. Сложенију ликовну структуру графика добија у комбинованој техници дрворез и акварел.
Почетак двадесетих година обиљежава снажне умјетничке индивидуалности. Адела Бер Вукић у бх. графику уноси лиризам линије и љепоту интиме. Њен „Акт“ је врло слободан за оно вријеме, а ту слободу наставља Рајка Мерћеп („Акт с леђа“) усложњавајући технику графике поезијом виртоузне линије и бојом, бакропис монотипија.
Изванредни сликар реалист и натуралист у призорима из живота Петар Шаин се и у линорезу „Рибари“ позабавио детаљима и у бх. графику унио видан помак. Ризах Штетић и Данијел Озмо заокружују период социјалне умјетности и слику друштва подвојеног на богате и сиромашне, а Војо Димитријевић 1939. год. најављује страхоте фашизма („Фашизам царује“). У вријеме НОБ-е графике готово да није ни било, али је цртеж великих мајстора забиљежио доста призора из рата.
Дрворез и линорез су најзаступљеније графичке технике до Другог свјетског рата, али њихове могућности нису исцрпљене. Послије рата Бранко Шотра, такође, уноси свјежину у графику прије свега својим рукописом оштрих потеза стварајући тако нову ликовну текстуру у портретима, те у графици „Иза крша“, 1959.
Почетком шездесетих долазе нове генерације са новим техникама, новом фигуративиком и отварају нове могућности графике. Тек са плохом као дубоким отиском акватинте и мецотинте показује се цјеловита структура материје. Графика почиње испољавати нове изражајне могућности приближавајући се сликарству (скале тонова и финих прелаза), па и фотографији. Халил Тиквеша је овдје заступљен раним и једноставнијим радовима.
Нове мотиве у бакропису богатог отиска ликовности доносе Хуско Балић, Мемнуна Вила са поетичношћу „Трава“, 1970., Томислав Дугоњић кроз геометријску правилност ширења својих имагинарних тијела, те Енес Мунџић свођењем предмета на знак.
Група младих даровитих графичара: Б. Алексић, Џ. Хозо, Е. Драгуљ, М. Бербер, Х. Тиквеша, В. Невјестић, К.Ширбеговић излаже заједно у Сарајеву 1969. г. Нека од изложених дјела су и данас антологијске вриједности, и могла су се видјети и на овој изложби. Ова група афинирала је бх. графику у Европи освајајући најпрестижнија признања на међународним изложбама. Само их је Емир Драгуљ получио тридесетак. Почело се са дрворезом, и с њиме се стигло до врхунца графичке умјетности и тријумфа иконографије (Бербер). Нове графичке вјештине у коришћењу постојећих средстава, али и коришћење нових машина, па и папира, донијело је велике резултате.
Тријумф графике започео је појавом Берберових раскошних цртежа у бакропису „Стари фијакер“, 1960., „Џамија с кандиљима“, 1961., „Стара касаба“, 1962. Бербер се потом окренуо европској сликарској баштини остварујући богатство сликовног писма („Љетни сонет за Адалету“). Нешто доцније Џевад Хозо открива нове могућности графике у рељефном фотобакропису. Радови поменутих умјетника нису остали без утицаја на младе (Есад Муфтић, Радмила Јовандић, Адмир Мујкић).
Мемнуна Вила Богданић вратиће се старом дрворезу и новим композицијама са пуним отиском плоха. Кемал Ширбеговић користи линогравуру за једноставне и поетичне композиције, а потом тражи мотиве у рубаијама Омара Хајама остварујући богатство детаља у танкој линији бакрописа и акватинте.
Емир Драгуљ кроз ублажене контрасте свјетла и сјене достиже ликовне ефекте сликарства, а потом и фотографије („Лук са сатом“), материја и мотиви су као предмет графике са снагом материјализације и тонским рафинманом. Виргилије Невјестић у јетканици ствара „Омаж Бодлеру“ маштовитом визијом и бојом, али изналази и нове могућности панораме села и крајолика новом организацијом простора.
Радован Крагуљ се изражава реалистичним облицима с јасно одијељеним свјетлом и сјеном зрнасте структуре. Тријумф бх. графике се наставља у минуциозној градњи предмета слике Сафета Зеца сухом иглом и супериорним умијећем умјетника. Поменута група графичара оставила је високе домете као мјерила. Па ипак, нова генерација тражи нове путове (Петар Валдег, Мехмед Акшамија, Ирфан Хандукић, Авдо Жига, Мирсад Константиновић, Златан Филиповић, Амела Хаџимејлић и други).
|