|
Жељку
Гастајбартер, и он,
У, назови, „нашем“ Бегешу.
„Назови“, јер, тамо,
Стубоком
Несретан, иако вриједан, радин,
Прилично богат.
Сам са једном Аном
И двјема цукама.
Усамљен.
А знали смо то, обојица,
Кад нас је ратован затек’о,
Заскочио,
Скроз-на-скроз расточио,
Кад нас је,
Ономад
Из родних кућа
„Хумано“ преселио.
Из роднијех кућа
(а бјеше то: кућа до куће)
из гнијезда наших,
из наших драгих нула,
у које је тако лијепо лећи,
и, као од мира онесвјештен,
дууубоко уснути.
Први рођаци,
Још мало па браћа,
А, како године теку,
Све више браћа по невољи,
Крвни,
У крви туђој, проливеној,
Камени
Родијаци.
|