|
Или додатак јутарњој кафи с мајком
Парче урамљеног јутра на веранди
прохладно и ведрином дише.
Уз јутарњу кафу
причам ти – мајко – о сну без краја
како ме сирена твоје генерације
храни сувим укљевама и пелиновим медом,
а медуза из истог мора твојих бора
дубљих од понорнице
одвраћа од вирова и разблажује вино
да, полупијан, ове стихове не одам никоме.
Чак се и вечерњи чај од јабуке охладио
а јутро на цимет мирише.
Док се извињавам што те, на трен,
замијених медузом и сиреном,
ти, умилније од сирене, пјевушиш неку
пјесму на грчком (иако ни ријеч не знаш)
и погледом камениш кафу
претворену у вулкански минерал
страшније од медузе, говорећи –
Боже свемогући, пожури да не окасниш
на посао, због чега се извињаваш
кад ме, ни за трен, ниси занемарио.
Зашто си тајио ову причу
и од тебе скривану вјековима.
У јутрима након тога
причаћу ти – мајко – о спорту, политици, заставама,
говорићеш о шивењу, главобољи, голубици што
чека младунца и крофнама са џемом од шљива
али снове, лишене илузија, заобиђимо
да те инквицизија грешницом не прогласи.
ноћ 26. април 2007.
|