|
Да би се поправио постојећи вакуум у његовању култа књиге, многе издавачке куће прибјегле су корисном лукавству. Књигу штампају као анекс дневној новини, уз јефтину цијену. На тај начин они подижу и образовни ниво свога читатељства. Таква пилула дјелује оздрављујуће на нашу духовно запарложену средину, која је највећим дијелом окренута забави као тобожњем смислу живота. А забава је најчешће кич са више варијационаних обиљежја. Рекао бих погубних за образовање. Он спада у својеврсне атентаторе на добар укус и критичку мјеру. Кич посједује магнетна својства. Она се манифестују у спољним одсјајима: илуминацији свијетла, разголићавању женских облина и слично. Свједоци смо прекривања стварности велом забављачких угодности. Неко то назива животом у ружичастом, а неко карневализацијом таштине.
Кич је присутан у свим видовима медија. Он се у њима еманира сладуњавошћу, која има за циљ да гане лажном осјећајношћу и притворношћу. Репродукује се и као деструкција, уколико се жели омаловажити саговорник.
Медији често служе и као мјесто ружења неистомишљене стране. На њен рачун испаљује се баражна ватра увреда вулгарног типа, вјерујући да се тим начином остварују поени у спору. Увреда сама по себи дијаграмира низак степен образовања, а упражњава се највише у политичким и другим дуелима, у које посебно истичем емисије „Ринг“, „Пирамида“ и др. Многи учесници у разним дебатама не посједују ни основни смисао за културан дијалог. Лако и безобзирно га наруше, иако су им уста пуна ријечи о толеранцији и уважавању.
Парадоксално је али тачно да је један дио нашег интелектуалног сталежа оболио од простаклука и мрзитељства. Тамо гдје су на снази такви пориви, дијалог је немогућ. Нијесам видио да је некоме у емисијама или јавности ускраћено да пљује на неистомишљеника. То нажалост постаје нека врста стереотипа, у коме су подједнаки „продуценти“ личности из власти и опозиције. Није моје да упућујем „преступнике“ на промјену у понашању, али се ипак усуђујем да кажем да се властита духовна индивидуалност не може богатити на таквом разбоју.
Једна од великих сметњи за нешто што сматрамо мислећим у развоју духа је – политички говор. Он до те мјере опсиједа медије да у њему има мало мјеста за индивидуална становишта. Политичка прагма га протјерује. Даје му наметљивост пропагандног ефекта. А кад је нешто наметљиво, изобличава природу комуницирања. Ту се дијалог претвара у присилу јачег, а опонент у субјект дисквалификације. Морамо се навикавати на неистомишљенике. Ако не поштујемо то начело, онда се блокира сваки пут до истине.
Дух истомишљеника је врста колективног монолога. Зато нема својство толеранције, ма о чему се расправљало. Обавезна сагласност прожета је сужавањем мишљења политичкој прагми, што је заправо циљ „ментора“. То ствара психологију послушности, која често добија обличје правила. Ријеч је о опасној врсти инструментализације за коју је крива политика и њен механизам пресије. Измишљају се табу теме као врста упозорења да није упутно излагати се ризицима разних врста – од премјештања на мање важније мјесто, до губљења посла.
Медијска ријеч губи оштрицу критичности због страха оци наведених посљедица. Не знам кога треба образовати да такве појаве не добију оснажење. Мислим да образовање недостаје политичарима, јер затварају дијалошку комуникацију са неистомишљеним саговорником. Мисле да је њима дато право на коначну ријеч, иако се под њеним плаштом крију многе невољне ствари. Ниче каже да све истине које се прећуте постају отровне. Медији би морали да имају у виду ту мудру филозофску мисао.
И кад ј е ријеч о језику, медији су просто затечени. Сви ми знамо да је језик суштаствено биће народа. Ако отуђујемо језик отуђујемо многе добре врлине, почев од нарави, искуства, мјере и обзира. Језик са ових наших црногорских простора полако измиче свом природном значењу и запућују се, не од сада, у ткиво туђег језика не би ли тамо добио што наглашеније важење. Оно се избором туђег насљеђа не може наћи. Може се наћи таштост, лажна кинђуреност и много шта друго што не спада у врлине наших људи. Многи наши писци постали су здушни изневјерачи језика.
Изнијећу неколико примјера из којих се то може видјети. Имена јунака прича и романа са нашим лијепим именима, преобратисмо, зарад амеро-престижности, а у суштини духовне убогости и празнорјечја, у Џоја, Роналда, Дејвида, Џозефине, Барбаре, да ће се наши потомци питати у којој су земљи живјели њихови преци.
Ако хоћу да купим хљеб, то могу у пекари званој Кристофер, пиће могу да попијем Код Френклина. Скоро сваки кафић, а тако је и са продавницама мјешовите робе, филмотека, дискача и слично, носи име страног поријекла, да некад, у шеталишном заносу, помислим да сам у Даласу или Атланти. Кад се пренем из заноса, видим да ја то шетам Балшићевом, Херцеговачком, Манастирском или неком другом улицом у Подгорици или Никшићу. Медији не биљеже моју шетњу, али би могли да забиљеже моје чуђење што је то тако.
Волио бих да ову моју опазицу схвате у кључу да је језик нешто најдрагоцјеније што имамо. И зато сам револтиран на све што је позајмило туђу пелерину. Туђим писмом наши брзоруки фирмописци и објешењаци, хоће да кажу да су неко и нешто. Зар то не могу да ураде под властитим именом или именом краја из кога потичу, а не да потежу туђа имена чији смисао ни сами не знају. Мисле да је туђе име виза за успјех!
Загледајте се у натписе фирми. Тамо се кочопере туђи називи, у свјетлосној боји. Таква социо-слика града одвећ ми засмета. Не говори ли она о губљењу нашег духовног идентитета, према коме смо постали равнодушни. Па и наши медији који прате наш живот свакидашњи, не уочавају и не осуђују ово наше јадно зорење туђим духом и рухом.
Влада увјерење да је учење важна компонента образовања. Ту чињеницу морамо прихватити условно, јер образовање не тиче се само оно а шта се учи него и како се учи. Ако се будемо слијепо држали наметнутих норми, макар оне долазиле из европског амбијента, плашим се да ћемо занемарити наше црногорско духовно насљеђе и подлећи укалупљивању страних рјешења, огрнутих бизнис-велом, у ствари духовном празникавошћу. Нашег човјека красе индивидуалне склоности и неупутно га је оптерећивати увезеним магловитим добром које због наведених индикација има затамењено културолошко сочиво.
Већ шест деценија непрестано фокусирам тренутке актуелне егзистенције и излажем их путем есеја или записа као прираслост минулим временским круговима. И могу рећи да ми је најближе оно вријеме добровољног омладинског рада када смо сви били блиски једни другима. У неким медијима поспрдно се говори о томе. Таквима блискост не годи. Лично мислим да се не треба лишавати додира са извором тако упамћене прошлости. Захваћен стањем екстазе Русо овако сагледава доживљај прошлости: Одузмите човјеку памћење и он неће више имати љубави.
Свакој великој прошлости треба наћи генезу, оживјети је, враћати јој првобитну снагу. И на њеном примјеру оплођавати, кроз медије, наше богато историјско и духовно насљеђе. То не значи да не треба посезати за другим насљеђем. Треба. Али оно не би смјело да има колонијалну боју!
Академик Жарко Ђуровић
|