|
По авлијама између камења, посијано је разно цвијеће, особито у авлији пред харемлуком, усред које је мали рондел засађен ружицама, каранфилима, миневшама, лалама, шембојима и дакако и рутом итд.
Кућу обавија винова лоза, која читавом колориту додаје много свјежине. Ово је типични облик куће, који се готово свуда понавља, па се само ту и тамо према различитости климе и мјеста понешто преудеси.
Муслиманска се кућа по градовима, а донекле и по селима готово увијек ради на један кат. Материјал је ћерпић (на сунцу сушене цигле од иловаче, у коју се помијеша нешто пљеве) и дрво. Зидови су у приземном кату обично врло масивни и од самог ћерпића с јаким темељом од камена. У горњи се бој обично удара ,,биркатица“ тј. само један ред ћерпића у чатми од дрвених греда. Кров је редовито дрвен и то од простругане шимле, а по крову је ћеремит (олуклија опека). Сви су дувареви (зидови) извана и изнутра окречени.
Распоред у већих и у највишем дијелу стојних (харемлука) кућа следећи: У средини је у приземном и у првом кату велики простран ходника („хајат“ у приземљу, „диванхана“ у првом кату), а десно и лијево се редају различите просторије.
С хајата, који је обично мало одгнут од земље и попођен улази се у халвате и халватиће, који су опет за један два басамака на више од хајата. Халвати су, већим дијелом простране собе са високим дрвеним шишетом (стропом), а према величини собе направљени су и прозори. Из халвата воде редовито мања враташца у халватић, собицу за женску служинчад (хизмећарице).
У приземном спрату се обично зимује. У горњем кату, камо се улази уз широке дрвене басамаке (стубе) с трабозанима (ограда) готово је исти распоред као и у приземљу, само се ту редају с десне и с лијеве диванхане чардакови и чардачићи с много прозора (све један до другога, па је ту много свјетла и зрака.
Ту се љетује.
У кућама које су скроз масивно зидане и гдје је кућа по страни, начињене су магазе мјесто халвата у приземљу, а халвати су у том случају у првом боју. Магазе су обично сигурне од ватре, али нису на свод грађене, већ је строп добро набијен земљом иловачом измијешаном кречом (вапном) а носе га масивне греде подупрте дебелим дрвеним стубовима. На таквим магазама су гвоздена врата и гвоздени капци са маленим прозорима. Кад букне ватра све се снесе у магазу, добро затвори и кућа се преда својој судбини.
Од велике је вриједности камарија у муслиманској кући. Предњи дио диванхане (предсобља на првом кату) мало се подигне од осталог дијела и на изван изнесе, а обично сведе се или на полукруг или на више ћошета (углова). Овај избочени дио камарије састоји се све од самих прозора, застртих дакако мушепцима. Овдје се љети најмилије задржава кућна чељад; ту се руча, вечера и кахва пије, а ту се и познатији гости примају. Прозори су тако удешени, да се могу лако дићи и спустити, па је ово најсвјетлији и најзрачнији простор, јер остале собе нису нимало прикладне за зрачење.
Испод пенџера у камарији је миндер, застрт чохом и јастуцима.
Треба још споменути један простор у кући, обично отрага, а то је кухиња како муслимани кажу мутвак. Уз вањски зид мутвака озидано је и одигнуто огњиште од самог ћерпића с неколико оџачића (преградака) од ћерпића за поједине тенџере (бакрени и калајсани лонци с капцима за кухање). Мутвак није надкривен, нег се дим диже до под кров и на баџу и испод стрехе излази напоље. У многим кућама је мутвак сасвим одијељен од куће, гдје год у авлији.
Нужник (заход) је у највише случајева одвојен од куће.
Унутрашњи намјештај собе врло је једноставан, али укусан. Треба знати, да се читав свагдашњи живот одиграва на поду. Нема ту оног покретног покућанства: кревета, ормара, столица и столова, без којег се не може ни замислити једна модерна соба. Све је то надокнађено на један посебан и врло практичан начин, у складу са архитектуром.
Прије свега треба споменути миндер (миндер надомјешта столице), неку врсту дивана од дасака, који се протеже уза зид у врх халвата или чардака, а обично се продуљује још уз обје друге стране зида. Миндер је од 10 до 50 цм висок и нешто мање од једног метра широк. Гдје миндер не запрема сву дуљину зида, већ је прекинут, тамо је намјештена уска изрезбарена шкрабија попут уског високог сандучића, у коју се мећу ситније ствари, које се сваки час требају. По миндеру се пружи сламњача, која се застре макатом од чохе или отканим попут ћилима, а прави се и од свиле и богато златом навезу. Да не буде тврдо, простре се по цијелој дужини миндера, и то по макату, широко, вуном напуњено шилте. У ћошетима су посебно мања и дебља шилтета. Дуж цијелог миндера и шкрабије прислоне се меки, вуном напуњени или сламнати тврди јастуци. Јастуци су од чохе, а често и од кадифе и свиле.
Четврту страну зида према главном миндеру уврх собе заузима мусандерлук. То је од прилике до један метар широка дрвена преграда. Тај простор по читавој својој дужини подијељен је у неколико засебних дијелова: душеклук, бањица, пећ и запећак.
Душеклук је овећи, даскама заковани, обично до пола метра од пода одигнути простор са широким вратима на два крила. Како је речено, у муслимана (ни у других вјера) није било кревета; њих су надомјештали меки, испуцаном вуном напуњени душеци, које би стерали једноставно на под и ту се лежало. Кад се устане, ова постељина сложи се у душеклук.
Муж и жена леже увијек обадвоје заједно у једној постељи (душек на поду), а дјеци се намјести на миндеру. Постељина је иначе врло раскошна, јер су душеци и јастуци често од скупоцјених оријенталних тканина, чаршаф и јастук безе (јастучнице) од домаћег танког свиленог беза. Нарочито се много трошило на јоргане (покриваче), које су јорганџије правили од најскупљих тканина (броката, срмадала итд.) или су богато златом везени.
Бањица за ритуална прања је врло мален простор, од прилике 1 м у квадрат, а велика врата су већим дијелом на један канат. Корито је плитко, плочом или циглом попођено или је од дрвета ископано с дугачким дрвеним олуком, којим вода отјече кроз дувар. Читава та уредба не достаје додуше, да се човјек ваљано окупа, јер полијевајући из ибрика по тијелу, може се заправо саплакати.
Уз бањицу је пећ од глине с поздером помијешана с много иловастих лончића (у старинских пећи 80-120 комада) превучених зеленом или смеђом глином. С бањичне стране узидан је у пећ велики бакрени и калајсани пешњак за гријање воде. Вода се граби суском из пешњака и налијева у ибрик. У бањици је хамам-тас с лифом од танких влаканаца за рибање (умјесто спужве) и сапуном.
Уз пећ су још којекакви долафићи или рафе (претинци и полице), гдје се држе кахвењаци и филџани.
Како се види, мусандерлук је у кућанству од велике потребе и без њега не може бити нити једна муслиманска кућа, па се ради тога од вајкада пазило на његова опрему. Подношци испод душеклука су простије украшени, али су зато сва врата, халватна и чардачна и мала врата, што воде у халватић, односно у чардачић, душеклучна и бањична врата и шкрабије, слијепи долафи и долафићи (претинци), а често и шише (строп) попуњени разноликом мозаик-резбаријом, нарочито издубеним ружицама са малим тро-четверо и вишекутним плочицама од ораховине. Поједине плочице овог „мозаика“ уоквирене су.
Према горе свршава мусандерлук често богато украшеним фризом са широком рафом (полица), која је украшена зубастим ћенаром. Рафа се попут галерије пружа унаоколо собе, по осталим, значе празним зидовима. По рафи се кити суђе и друге ствар, које не требају сваки дан.
Често се виђају у празним буџацима мало долафићи. Да и голе стране зида не зјају онако досадно, уметну се и овдје често такозвани слијепи долафи, дакако украшени и остала околица.
Ћенар (руб) око прозора такођер је украшен резбаријама. Да прозори буду што шаренији, ударе се често разнобојна стакла. Изнад ових прозора смјештени су каткад мањи прозорчићи са шиљастим луковима, а мјесто обичних окана изрежу се каткад у садреној плочи или дрвету дакако оријентални орнаменти, у које се утуре шаролика стакла и чине тим начином ефекат транспарента.
Прозори су на женским кућама провидјени густим мушепцима (решеткама) од танких, мрежасто састављених шипака, који сваки поглед у харем спречавају, а иза мушепка сакривено женскиње види довољно кроз решетке.
Поврх свега је шише. Оно је увијек од дрвета и у највише случајева, па и у најсиромашнијој кући, ма колико тога искићено. У богатим кућама конструкција шишета својом красотом управо задивљује. Нарочито је орта. (средина, розета) богато украшена разноликим резбаријама и мотивима, а и остала околица не заостаје много иза орте. На орти се често понављају мотиви као на вратима и долафима, а врло се радо уз то приказују мотиви попут звијезда, мухри Сулејман (Саламоново слово) итд. израђени од танких прикованих шипака, те чине неку врсту рељефа или су у даску укопани. На средини орте је велика јабука од бакра и позлаћена, или је од дрвета изрезана. На стотине разних фигура, четворина или трокута од танких штапића попуњавају осталу околину шишета. Цијело шише није увијек равно, већ као да је један дио сложен у други попут касета. Да ефекат буде већи, бојили би често удубине по шишету, вратима и осталој околици разним бојама.
Архитектура ове цијеле дрвенине у муслиманској кући врло је једноставна, али складна и ванредно декоративна. Ту је успјело прилагодити облике традиционалном начину муслиманског живота и створити особити декоративни слог, који свакоме годи. У томе је опет наш мајстор прави умјетник и архитект да му нема пара. Он се знао онако индивидуално уживити у сваки детаљ и створио је неку засебну са својом оригиналношћу врло занимљиву декоративну умјетност, тако да би могли пуним правом говорити о босанској умјетности и босанском стилу, мада узорци потјечу са истока.
У мушкој авлији налази се „селамлук“, мушки одјел, затим ахар (стаја), дрварница итд. Селамлук је пуно мањи од харемлука, у њему је и други распоред. Осим једне или двије веће собе за примање гости и једне мање собе „кахвоџака“ за слуге, гдје се уједно и кахва пече, ријетко гдје има више просторија, јер домаћин и остала мушка кућна чељад спавају и једу у женским кућама. У мушке куће може уљећи и странац без икаквог пријављивања. Ако нема башкалука тј. посебних просторија за мушкарце, мора странац увијек покуцати прије на врата и чекати, док неко изађе и уведе у једну собу у женским кућама. Кад је само једна соба у кући, женскиње се гдје било склоне, а мутвак или оде којој ближој кони, док странац оде. Осим укућана смију у харемлук улазити само још ближи рођаци, и то без икаквог пријављивања; нитко наиме не долази у невријеме, јер женскиње, чим устане, обуче се брзо и одмах све уреди; дигне душеке и сложи јоргане у душеклук, помете одају, те је све још прије него што се и сване, у највећем реду. Ма како рано дошао, затећи ћеш све поспремљено, кахвењаке пристављене уз ватру у пећи или мангали, око које засједне чељад и кавеленишу. Муслимани врло рано лијежу, а још раније устају и чим почне свитати, мушкиње се разилази сваки за својим послом, а женскадија ради и спрема у кући.
У муслиманској кући, особито у женским просторијама, влада управо узорна чистоћа и ред. У одаје (собе) не улази се у обући, да се не би унијело прашине и блата. Обућа се изује на первазу (тротоар) пред хајатом, па се по кући иде босоного или у чарапама и мествама. Подови и сва дрвенина, дапаче калдрма у авлији пред кућом, пере се врло често, па се све жути као дукат и сја. У прољеће и јесен сва се кућа из темеља опере и очисти: дувареви ошербете (окрече), подови и остала дрвенина ситним кумом (пијеском) окумају, ћилими истресу и излупају, све одвари у лукшији и обично калајише итд. Суђе (чаше, сахани, џугуми и ибрици), је већим дијелом од бакра и калајсано и обично лијепо гравирано.
По Вејсилу Ћурчићу, кустосу Земаљског музеја у Сарајеву
|