|
 Године пролазе, а ја никако да се снађем. Привид је, наиме, и велика варка, да је то лако. Али, како? Јест да сам му знао сваки дамар. Људски сам га поштовао иако му све нисам, баш, до краја признавао. Он је то и схваћао и разумијевао.
Многи мисле да тај огромни квантум разноликих потврда, слика и података, ту претрпаност властите душе и појмовног система о нечему, или некоме, треба само истрести из себе и … мирна Босна. И сам човјек, тај одређени човјек, тај конкретни ја, у први мах мисли да је све, одиста, тако, да ће се на лак начин брзо растеретити и своју обавезу, као пријатељ и писац, на тај начин ваљано урадити.
И, наравно, превари се. Дешава се нешто што човјек мора и да призна и да схвати. У том трагању за другим, почиње да открива и своје властито биће, своје унутарње кодове и неухватљиво подсвјесно гомилање спектрално изнијансираних спознаја којих, фактички, и није био свјестан у претходном отаљавању сурових и комплексних животних токова.
Почиње да догађа и својеврсни миракел. Чудно и неочекивано чудо!
Кад сам сазнао да Професор није више међу живима, да је отишао у трајну тишину, моје реаговање претворило се у велики унутарњи јаук који траје док и сам трајем. Одједном сам почео да схваћам ко, у ствари, јест Есад Есо Кресо, та људина од човјека и музички монумент. И због чега сам га цијенио, с њим се сусретао, дане трошио, којекакве, па и превруће разговоре водио, друговао и љуту грожђасту текућину уништавао.
Било је то, наравно, његово умјетничко стваралаштво, али и нешто више – његова неизмјерљива принципијелност која је прерасла у својеврсни имиџ. Исти према свему и свакоме: у узвишености и паду, хвалоспјеву и куђењу, у налету бијеса и благом надахнућу, према титулару и неписменом, вјернику и атеисти, чистачу и академику, према онима који су га хвалили и онима што су га кудили, који нису схваћали његову бритку, на специфичан и лапидарно казану мисао, исклесану оштрином наваљаног животног искуства, понесеног с обала хировите Неретве и донесеног до скута мирније Босне, у град испод старе Тврђаве, гдје нарасте и оста, али не до краја. Град на три ријеке поста и његова коначна бол.
Све више се увјеравам „да нема већег бола него сјећати се среће у несрећи“, како је, уосталом, говорио и велики Данте. Но, у човјеку постоји и нешто веће од голе спознаје, од жеље да заборави, да срећу стави на маргину и уз то елиминише све радосне тренутке које је проживио, као ја с човјеком какав је био Есад Кресо, коме је једног априлског дана 99. та сјеверна земља – Земља лала – Холандија, постала вјечни саркофаг.
Човјеку остаје да вришти и да се сјећа. Јер, док се сјећамо, ми, у ствари, и сами живимо.
Сјећам се!
Говорио си: „Све је тон. Цијели живот је један огромни тон. Један звук. И све је, у ствари, одзвучје! А оно је у контрапункту!“
Сјећам се!
Говорио си, а свака ријеч ти је имала посебну тежину. Као гивихт на кантару, али оном апотекарском кад милиграми одређују судбину. Говорио си да је велики Ајнштајн био атеиста и уклети антимилитариста и да је као такав био против свих војски. Говорио си да је говорио „да би од свих војних формација једино задржао – војни оркестар.“
Додајем: „И ја бих, али само под једним условом да тим оркестром диригује добојски Мостарац Есад Кресо и да сва војна лица свирају и пјевају, а не марширају и пуцају; да Добојем и Мостаром, умјесто разорног и смртоносног цијука разних зоља, оса, маљутки, ВеБееРова, ПАМ-ова, ПАТ-ова, кашикара, туна, оркана, шкорпиона, калашњикова, браунинга, хеклера, рјечју – сијача смрти, одјекују раскошни тонови пјесме Доменика Модуња ’Воларе’, или звуци ненадмашне мелодије америчких црнаца ’Тигер раг’ које си са својим оркестром тако често и успјешно изводио.“
Сјећам се!
Послије концерта дјела југословенских композитора (Ивана Зајца, Бориса Папандопула, Бруне Бјелинског…) који је у Мостару одржан прије много година, а на којем су Мостарски симфоничари извели и Кресину композицију „Оркестарска прича“, остало је записано:
„Те вечери Мостар је вјечношћу заогрнуо још једног свог умјетника, ту крај Старог моста рођеног, који је све до одласка на музичко школовање, с Неретвом друговао и с мирисним бехарима стасао. Дирнути љепотом Кресиног дјела одједном су се препознали препланули дјечаци, скакачи с мостарских мостова, тркачи за крпењачом, али и другови с тамбурама из ’Абрашевића’. У оркестру који је изводио ’Оркестарску причу’ трептала су срца Махе кларинетисте, Муамера са пиколом, Јована с обоом, а цијела сала живјела је душом умјетника који је своје снове снатрио у Добоју и филигранским стрпљењем слагао у звуке који су те вечери освојили сва мостарска срца.“
Дуг и топао аплауз били су те вечери логичан слијед богатог и ријетког музичког ствараоца који је у тишини Добоја вајао своје композиције потврђујући непресушно богатство и осебујност умјетничког стварања. У свијет аутора југословенске озбиљне музике коракнуо је Кресо и те мостарске вечери отварајући тешка врата умјетника резервисана само за најбоље. Можда је било суђено да дјечак из Тиквиног сокака, са Ограде, ту у граду, у коме је проходао и научио „норити“, заплива водама својих снова, љубави и опредјељења.
Сјећање и туга за изгубљеним пријатељем, с којим се живот, али и његова велика неправда, кобно поиграо „кад му вријеме није“, у напону стваралачке зрелости, покушао сам да искажем у свом новом роману „Нема више, фајронт“, који сам, управо, посветио Есаду Еси Креси – виртуозу формираног звука, али и непримјереног људског принципа.
Ферид Чехић,
Упсала, Шведска
|