Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 209 (120 - нова серија)

Година XXXII април/травањ 2007.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Анела Јарић и Абид Јарић
Седдиџедидски кападанлук и дувањске куле

„Чудна јaда Хусе капетана
Јер он нема другога јарана
До ли шуре Махмут капетана”
(Народна пјесма)

Некад бијаху капетаније…

Мјесто организирања и оснивања прве турске капетаније у Босни и Херцеговини обавијено је велом тајне. Међутим, најстарији спомен капетану потјече из 1558. године. Засигурно се зна да је те године већ постојала Градишка капетанија. Њен капетан био је Џафер-бег¹, син клишког санџак-бега Малкоча Караосмановића. Не прође дуго, а капетанију добише: Крупа, Габела, Бихаћ и Клис.

Турска капетанија организационо и институционално подсјећала је на Војну крајину у Хрватској. Капетанија (тур. кападанлук) је била тачно ограничени териториј и добијала је назив по имену главног (највећег) града (насеља-утврде) коме је припадала. Тако се Дувањска звала Седдиџедидском капетанијом по граду – утврди Седдиџедиду што га Турци саградише почетком 18. ст. Име капетаније није се мијењало ни у случајевима када се њено сједиште премјештало из једног града у други. Ваља напоменути да само двије капетаније нису добиле име по граду, него по ријеци. То су Џисри-Тара и Џисри-Сана кападанлук.²

Као војне територијалне јединице биле су лоциране дуж границе између Турског Царства и хрватских земаља, а од 18. стољећа налазимо их и у унутрашњости и то, углавном, уз значајније цесте што су водиле ка средњој Босни. Биле су строго војнички организиране и сви су (од капетана до ђонлије – плаћеника) добивали новчану накнаду – плаћу. Све службе су биле насљедне.

Чувати границу од непријатеља и путеве од хајдука и разбојника била је основна задаћа посаде и капетана им (заповједника).

Ни број капетанија у Босанском ејалету није споран иако се до њега доста тешко дошло. Мислило се да би их могло бити тридесет шест³ па четрдесет осам, а у Сарајевском сиџилу (судски протокол) у броју 67. на страници 80. налазимо да их је 1829. године било 39. Дакле, вријеме Сиџилом означено је оно које се односи на шест година прије укинућа ове институције (1835.), а четири године прије отцјепљења Херцеговине од Босанског ејалета (1833).⁴ Све упућује да би овај посљедњи податак о броју капетанија могао бити и најближи истини.

И утврде

Сачињавале су их градови, куле и чардаци.

Градови⁵ (утврде - тврђаве) могли су бити прављени од камена (прави градови) и од дрвета и земље (паланке). Било је капетанија на чијем се територију налазило више градова (Бихаћка их је имала девет).

Дувно

Куле су се могле налазити у сједишту капетана (и оне би тада служиле за њихово уредовање) и изван њих (па би биле коришћене за становање војника капетаније који би били постављени најчешће као стража на караван путевима и у глухим кланцима). Ако би биле опасане бедемом, подсјећале би на утврду. Капетан је становао у оџаку до куле. Ако би се у миру огласио топ са куле то је значило да капетан позива своје људе на тембих (саопћење). Зидане су од лијепо или грубо клесног камена. Осим прозора биле су још мангале и пушкарнице. О кулама вишекатницама зна и народна пјесма:

„Кула му је на осам бојева,
И девета чатма од дрвета.“

Чардаци⁶ су били од камена и дрвета (најчешће храстова). Грађени су на стубовима, а изричито су служили за становање војника.

И Мехмед-паша Веџихија

Oд оснивања па до краја 17. ст. капетаније су у потпуности оправдале своје постојање. Капетани су ревносно извршавали све заповиједи главног им, босанског везира. У рату умирали и у ропство падали у славу султана и царства, у миру стјецали иметак и положај. А као чланови Ајанског вијећа (ајан-достојанственик), уђоше у политички живот Босне.

Дубички рат 1788. је посљедњи у коме су капетани здружено бранили Босну, али је био и први знак њихове све јаче изражене неорганизираности и безвољности.⁷

Ерозија те институције снажније је започела укидањем јањичара и увођењем редовне војске у Турској.

Босна доживи још једно разочарење, капетани се почеше међусобно затирати. Мехмед-паша Веџихија сазва 1835. године у Сарајеву Ајанско вијеће да би га одмах и распустио. То је био и крај босанског војничког племства. Уједно и крај једног дијела хисторије земље Босне. Већина капетана у Латасовом походу на Босну заврши у прогону у Малој Азији. Бруса постаде логор изопћеника, некад босанских првака. Босна још једанпут побиједи саму себе.

И Седдиџедидска (дувањска) капетанија

Годину дана након што је напуштен град Рог⁸ и укинута Рошка капетанија, основат ће се Дувањска. Кроничар забиљежи и датум 8. V 1711.

Ова се капетанија стварала између Хливањске и Љубушке капетаније и млетачке границе. Паланка Жупањ-Поток (Дувно) удаљена је од Хливна и Љубушког по шест, а од млетачке границе само два и по сахата хода. И прије оснутка капетаније био је у Жупањ-Потоку један агалук.“⁹

У царском берату из 1723. (1136.) године између осталог пише:

„Паланка Жупањ-Поток у Дувањској нахији и Херцеговачком санџаку скрајња је граница па је мало војника који је чувају, а службе им је много. Осим тога је на 4-5 сахата близу градова Сиња, Макарске и Задварја па је према томе сувише скрајња граница. Наредих ово: Споменути Хасан-ага, била му част понизна, нека оде па нек буде ага и капетан над споменутим џематом и нека врши службу агалука и капетанлука.“¹⁰

Из берата сазнајемо да су уз капетана била још двојица ага. Дакле, капетанија је имала три џемата.¹¹ Први је имао 38 коњаника и дневну плаћу од 575 акчи , други је чинило 24 азапа (од перзијског азеб - нежења; род војске који је чувао стражу пред градским вратима, мостовима, кулама и паланкама). Имали су плаћу од 240 акчи. Трећи џемат чинили су такођер азапи, њих 21 са дневном плаћом од 274 акче . Под оружјем се нађоше 83 војника и заповједника.

1723. у Жупањ-Потоку бит ће саграђен град-утврда Седдиџедид (Нови зид, Новиград). По утврди ће се назвати и капетанија. Град доби диздара и градску посаду (оправдано се мисли да су је могли чинити људи из напуштеног града Рога).¹²

О бројном стању посаде се не зна много, али је из неких исправа видљиво да су је чинили: чувари града (мустахфизи), тобџије и чувари муниције (џебеџије).¹³ У граду би саграђена и џамија названа по султану Ахмеду II. Крешевљаковић тврди да је 1878. Седдиџедид био у добром стању.

Времену што надире као ријека о седдиџедидским капетанима остаде: први међу њима био је Хасан и он је ту част носио шест година. Због болести се одрекао части.

Други у низу часних је Ибрахим, Хасанов син. За његова времена паланка Жупањ-Поток прерасла је у град.

Хусеин-капетан, зулумћар, покорност других задоби силом. За његова вакта десио се велики пожар (око 1792.). Изгорјело је седамдесет пет кућа и мунара Султан-Ахмедове џамије. Била је оштећена и утврда усљед експлозије.¹⁴

Сулејман-капетан умро је 1806. или 1807., а како иза себе није оставио мушког порода за посљедњег капетана би именован рођак му Ахмед чије име забиљежише у списима шеријатског суда. Чини се, био је расипник.

Кроничар времену и папиру предаде и ово: да је око 1728. из Прусца по казни био премјештен у Дувно један џемат коњаника.¹⁵

У писму из 1766. године млетачки представник пише „да су капетани из Хливна и Дувна хтјели провалити у млетачки териториј, попалити куће и поубијати људе с ону страну Цетине“.

У студији М. Мујића о Хусеин-капетану Градашчевићу на страници 195. наводи се да је Градашчевић, 24.3.1832. именовао Ибрахим-бега Фирдуса сераскером војске Ливна, Дувна и Гламоча у борби против Али-аге Ризванбеговића.

И још остаде записано:

„У Дувну сам прегледао гробља и не нађох ниједног гроба ових капетана. Њихови потомци су дувањски Капетановићи. Већ поодавно порушена је кула у којој су сједили седдиџедидски капетани.“¹⁶

Поред утврда у обрамбену сврху градова подизане су куле и оџаци. Куле на дувањском подручју свакако су дио аутохтоне босанске градитељске баштине. Вјештина и умијеће домаћих мајстора касније ће подлећи утјецају османске односно медитеранске архитектуре и то не само у градњи појединих елемената, него и у начину унутарњег опремања куле.

И куле у Дувну и околини грађене су од камена жестаца, ријеђе од мехког камена – муљике, а као спојни материјал коришћен је креч, у народу познат као тулек клак. Најчвршће везивно средство састојало се од мјешавине тулек клака и земље црвенице и ако је црвеница била доминантна понегдје су се куле звале и црвене куле. И куле су одавале моћ њихових власника. Оне најљепше биле су грађене од квадратично клесаног камена са наглашеним и јасним ивицама. Врата на кулама била су посебно импозантна. Грађена су најчешће од тврдог храстова дрвета и била су „окована“. Небројено кованих ексера са великим главама распоређених по мајсторској вољи вратима су требали дати већу тежину, а самим тим и потребну тврдоћу јер је и она понекад биле на искушењу у навали напада различите врсте. Врата са се изнутра затварала јаком гредом пријеворницом, а с вана се налазила тешка кована брава с дугачким и јаким кључем. У зидовима су се налазили отвори, мањи и већи. Мањих је било више и служиле су као пушкарнице. Ако је кула имала и веће отворе у њима су биле смјештене цијеви мањих топова. Посебно је био наглашен отвор изнад улазних врата и чешће је био правоугаоног облика како би се имало више простора за употребу кремењаче ако би врата пред навалом била у опасности. Најистуренији дио куле имао је ћошкаст облик и звао се буџак, а био је на мјесту гдје се претпостављало да ће кула бити најугроженија у случају масовнијег напада.

Унутрашњост кула била је уређена према реду и начину живота њених житеља. Много бакарног посуда налазило се на рафама (полицама), чекмеџа и сандука израђених у фином дрвету и најчешће у орнаментици оријенталне резбарске културе. Подови су били урађени од тесане „петице“ дебеле даске и прекривени су били ћилимима као и сећије. Понека памучна тканина или свилени прекривач давао је унутрашњости куле неопходну отмјеност коју су имали и градски ентеријери. У правилу, кула је имала нужник са бањицом-купатилом.

Кров куле био је од шимле или од камених плоча и најчешће на четири воде.

Мирсад Шишић: Зима, акварел

Куле су забиљежиле и особине босанског друштвеног живота. У кулама се могло, уз сагласност родитеља, ашиковати од петке у подне до заласка сунца. Ту би се дјевојка и младић загледали, неријетко би се родила и љубав, а у немогућности да се чешће виђају јављала би се чежња за поновним састанком у кули и тај осјећај забиљежила је и севдалинка:

„Гдје си драги жива жељо моја,
Живом сам те жељом пожељела.“

Колики је значај кула имала у животу њеног власника свједочи и низ пјесама насталих на ову тему. Једна од њих је посебно сугестивна.

„Кулу зида Сулејман ћехаја.
Не гради је ко се двори граде:
Дувар зиђе, дукатом га ниже,
Шимлу теше, у злато је меће,
Кули врата од сухога злата
А пенџере од срме жежене.“

Око куле оџака и ахара најчешће су се налазили високи зидови који су читавом комплексу давали слику солидног утврђења. Временом, готово сви зидови око дувањских кула срушени су и уграђени или у куће или у камене ограде.

Због специфичног положаја готово свако дувањско село имало је кулу јер је ово подручје било изложено честим упадима млетачке армаде или похарама ускока из сусједне Далмације. Остаци кула, нажалост, данас само свједоче о бурној хисторији овога краја, али и о аутохтоној архитектури Босне и Херцеговине. Куле дувањске значајне су биле још по нечему: наиме, оне су имале извјесне градитељске особености у изведби појединих детаља које се, иначе, не могу сусрести у другим крајевима.

По свједочењу Евлије Челебије (17. стољеће) у Дувну нема кула. Градњом Седдиџедида (почетак 18. стољећа) град је добио своју утврду, а тиме и неопходне куле. Зна се да их је био повелик број и биле су смјештене на фортификацијски значајним мјестима и штитиле су прилазе Седдиџедиду. Све су биле грађене од чврста камена и са јаким зидовима. Од свих њих у траговима су још само: Диздарева, Пехливановића, Крилића и Сеферовића кула. Поред кула, у граду је постојало и узвишење - табија на којем су били смјештени већи топови. На табији је данас изграђена кућа породице Фејзић. Срећом, у дувањским селима и данас постоји извјестан број кула. Неке су на рубу нестајања или су потпуно нестале; друге су још увијек ту као свједоци једног минулог времена.

Стипањићка кула је једна од најљепших у дувањском крају. И данас је у релативно добром стању. Она представља изузетан примјер фортификацијско-стамбеног објекта. Има подрум и један бој и саграђена је од камена муљике. Зове се и Дулашева кула и чланови ове породице говоре како је кула до пред Други свјетски рат имала још један бој. У подрумском дијелу сачуване су и пушкарнице, оне на боју су зазидане. Посебно лијепом чине је камени лукови над двојим вратима која се налазе на јужној и западној страни. Изнад главних врата налази се тарих. Друга врата воде са једне узвисине поред куле равно на бој. Простор цијеле куле веома је простран, тако да се на боју налазило шест мањих одвојених просторија. Кров је на двије воде и покривен је лимом, а на бочним странама шимлом.

Тик до куле налазило се врело које се и данас користи. Простор око куле био је поплочан. Интересантно је и мјесто на којем се налази. То је најузвишенија кота у селу, и готово да се наслања на брдо Громилу. Из куле се имао изванредан преглед далеко испред, а страга ју је штитила Громила.

У Оплећанима је кула на један бој. Лучни свод изнад повелике камене капије нарочито је истакнут. Кула је, засигурно, веома стара и она нема тариха. У власништву је породице Ђугум.

Омеровићка кула са више од метра јаким зидовима живјела је све до 1966. године. Била је озидана на један бој и имала је једанаест пушкарница. До куле био је ахар у коме су одсједали мухаџири. Приликом рушења куле, нашло се једанаест захрђалих пушака.

На крајњем југу Дувањске опћине, на граници са Далмацијом, налази се село Виница. И у њој је било неколико кула. Најдуље се задржала Пехливановића кула. (Пехливановићи су једна од старијих и угледнијих дувањских породица.) Вријеме је забиљежило да је у турском вакту ту била караула и царинарница. Имала је три боја, а једно вријеме у њој је становао и сеоски жупник.

У селу Ренићи, памти се, биле су двије куле. Усред скупине камених башлука, исклесаних од најљепшег камена, налазила се Бушатлијина кула изидана на један бој и са подрумом. На боју се налазио хамамџик (купатило). Све до двадесетих година 20. стољећа у њу је навраћао власник Мехмедбег Бушатлија из Ливна. Поред куле налазила се чатрња (спремиште за воду).

Друга кула називала се Бегова, вјероватно је и она припадала Бушатлијама, Алибегу или Хусеинбегу.

Столачка беговска породица Ризванбеговића имала је у селу Дучићи своју кулу. Имала је подрум и један бој. Изнад подрумских врата на каменом довратку уписана је 1281. година по Хиџри. Била је чврсто грађена са каменим плочама на крову. Посљедњи међу Ризванбеговићима који су навраћали у кулу био је Мустафа.

На ободу Дувањског поља, у Конгори и Липи, налазила се по једна кула. У Конгори су остаци куле Ферхатбега Копчића, а у Липи кулу су имали Мркоњићи из Мостара.

Од кула у селу Шујици са сигурношћу се може говорити о једној од које је донедавно био сачуван лучни камени пенџер. Била је на бој и припадала је вјероватно породици Хусеинагић или Реповац. Међутим, назив локалитета Подкула упућује да је некада и ту могла бити нека од кула.

Дувањске куле и оџаци су послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине изгубили своју првобитну обрамбену намјену и претворили су се, углавном, у љетниковце и куће за одмор. Треба рећи да су топови надируће армаде у свом походу на Босну и Херцеговину добар број кула сравнили са земљом. Касније ће друштвена небрига и човјеков немар довршити посао којег су започели аустроугарски топови.

Дуго времена нико се није озбиљније бавио босанским и херцеговачким кулама и оџацима па, самим тим, ни оним који су обиљежили дувањску културну и градитељску хисторију. Међутим, професор Хамдија Крешевљаковић ће својим приступом овој проблематици нашег културног насљеђа поставити хисторијске и научне темеље и са кула и оџака скинути вео легендарности којег су дуго носили.

____________________

Извори и објашњења

¹ Клаић, В , Повијест Хрватске, Загре6, 1911.
² Крешевљаковић, Х. , Капетаније у БиХ, Свјетлост, Сарајево, стр. 11.
3 Бошњак, С., Земљопис и повиестница Босне, Загреб, 1951. стр. 144.
⁴ Исти податак налазимо у текстовима Х .Крешевљаковића и С. Новаковића.
⁵ Крешевљаковић, Х. , Прилози о повијести босанских градова под турском управом, Сарајево, 1952, стр. 119.
⁶ Јелић, З. , О чардацима, Задар, стр. 114.
⁷ Крешевљаковић, Х., Капетаније у Босни и Херцеговини , стр. 78.
⁸ Др. Н. Димић у књизи Земље Херцега Светога Саве на стр. 196 је написао: „Град Рог спомиње се први пут 1444. г. У овом су граду бар једно вријеме држали Турци своју посаду. Почетком 18. ст. Рог је имао капетана Зеилилагу Сутлијашевића и диздара Ахмета Изакагића, Рог је напуштен 1710. године.
⁹ Крешевљаковић, Х. , Капетаније у БиХ, стр. 249.
¹⁰ Крешевљаковић наводи како је оригинални берат (и многе друге) видио код Изет-бега Капетановића док је боравио код њега у Дувну.
¹¹ Џемат (арап. скуп) је највећа војна јединица у војсци капетаније.
¹² Према Крешевљаковићу
¹³ Оп. цит. стр. 250.
¹⁴ Оп. цит. стр. 251.
¹⁵ Мехмед-ага Прушчанин, заповједник коњаника, писац је Дувањског арзухала у којем говори о неподношљивом животу у овој крајини. Арзухал (тужбалица) има преко 50 строфа. Цјеловит се налазио у приватној библиотеци Исмета Жиге из Сарајева.
¹⁶ Крешевљаковић, оп. цит. стр. 249.

Претходна · Садржај · Наредна

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2007-06-26

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска