|
Аиша
По једном телеграму Аиша је изненадно отишла у Мароко. Њен бивши муж био је убијен ударцем ножа у једној тучи.
Обитељ, веома сиромашна није могла наставити бринути се за њеног сина, сад кад је отац био мртав.
Пресретна да може преузети своје дијете, није ништа рекла. Административни поступци били су дуги и скупи.
Мислила је на Јана али му никад не би дала неки знак. Аиша је била таква, слободна да чини оно што она хоће и како она хоће. Тијеком година она је живјела скучено, у лишавању од свега. Њен муж, иако га је држала заводљивим, био је потпуно подвргнут својој мајци, и коначно једна мала ништарија. Њена особна срећа била је имати то дијете. Кад би њена свекрва хтјела подићи руку на њега, то бијаше јаче од ње; сва мржња која се годинама накупљала у њој избила је на површину. Она је старој вјештици почупала све косе на глави. Без милости за њену старост, њен бијес поста тако немилосрдан да су сусједи морали ју спасити од те фурије. Пред огољеном лубањом и понижењем које је доживио од своје мајке њен се муж одлучио развести од своје жене у коју је још увијек био врло заљубљен. Свекрва додаде још један други увјет, за њеног живота Аиша никад неће моћи видјети својег сина. Аиша је готово умрла од туге. Одлучи отићи у Еуропу заклевши се да ће већ једног или другог дана доћи по своје дијете.
Четири мјесеца касније она узе авионску карту посљедњим новцима и оде у синовљевој пратњи.
Кроз авионско окно видјела је море и мислила на Јана чија јој слика изрони у мислима.
Он је заиста љубазан, помисли она, кад се слиједећег тренутка вратила на колодвор, ако не буде ондје ићи ћу ја к њему.
На обали Ескоа2
Јан је остао само сјена оног некадашњег ионако прозрачног, није готово уопће јео, није се бријао.
– Аиша је мртва, она је мртва кричао је пут галебова који су одлијетали односећи ехо његових ријечи.
Ходао је уздуж ријеке, изгубљен. У даљини су се низали бродски јарболи, али осјећало се да магла неће закаснити бацити своје непрозирне сјене на то мјесто, уосталом веома шармантно под ведрим и озвјезданим небом. На час Јан није више сањао, имао је огавни изглед сироте луде. Наставио је кричати:
– Она је мртва, мртва, тко ће ми ју вратити ?
Дуго је фиксирао једну точку.
Један подругљиви глас, као из тмине, издера се пут њега:
– Тко је мртав?
– Аиша, моја лијепа Аиша, рече он као да одговара самом себи.
Одјекну простачки смијех. Подругљиви глас настави: Држ’, држ’, веома занимљиво, то није име једне блондинке.
Јан се окрену, наљућен успркос својој сметености. Пред њим се устобочила једна групица младих искревељених лица, очију обрубљених црнилом, обријаних мало сувише високо, челичног израза, с ципелама на огромним петама.
– Што ви хоћете? Ја хоћу само мало мира. Ја чекам Аишу. Одлазите.
– Наравно да ћемо отићи, ми смо само у пролазу Али знаш, нема ничег за нас боље него помоћи једном јадном типу, нарочито кад тражи једну Аишу.
Аиша и њен син радосно су чекали у пивници. Она је знала да би Јан могао пропустити чекати ју, и да је можда имао прјечих брига. На сваки начин, била је одлучила отићи код њега и измолити опрост за једно тако дуго одсуство.
– Чекај ме, од мах ћу се вратити, идем до киоска и враћам се, ти узми бомбона, рече она сину.
Она је листала по некаквим ревијама чекајући да дође на ред. Једна јој слика у новинама привуче пажњу, један је човјек лежао на леђима, на његовој згужваној одјећи један неспретни напис. Остаде запањена: њено име бијаше написано на ономе који је имао изглед жртве.
Она купи журнал. Није добро разумијевала фламански, али један језиви предосјећај јој нагна срце да залупа.
Нађе име покрај ријечи Схелде3, Јан Кркховен. Једва задржа крик, а новине јој испадоше из руку.
Она се врати к свом дјетету и не остаде више ни минуте у Анверсу.
Требало јој је времена да се поврати из шока и закључи да се бар могла распитати., можда то није био њен Јан, али страх јој је био превелик и није се могла варати том погледу.
Сјети се да је прва ствар коју је учинила долазећи у Брисел, било је отићи код фризера и ошишати се на дјечачку фризуру код првог фризера на којег наиђе. Касније је схватила да се тако осјећала ослобођеном терета коса и слободнија. Јан их је дуго времена проматрао, дивио им се, љубио. Имала је дојам да су се Јанове очи заклопиле оног часа кад су и њене косе пале.
Она је отишла не погледавши на тамну масу која је остала иза ње лежати на тлу.
Биографија:
Ауторица романа „Зеида ниоткуда“ (1985), „Кад видиш море“ (1988) и „А град, о њему ти говорим“ (1990) Леила Хоуари, рођена је у Казабланци 1959. године а у Белгију долази 1966. да би се придружила са сестрама, браћом и мајком оцу који је радио у Белгији.
Године 1979. враћа се у Мароко и удаје, но доживљава разочарење. Враћа се у Брисел и почиње се бавити анимацијиом у оквирима разних социокултурних пројеката гдје налази и грађу за своја дјела. Године 1996 пресељава у Париз гдје стјече велики углед као списатељица драма и романа, филмских сценарија и као редатељица.
Пријевод: Томислав Дретар
____________________
1 На Западу незапослени радници, који примају новчану помоћ, дужни су се у одређено вријеме пријавити опћинској администрацији као доказ да негдје не раде „на црно“, и то се зове стављање точке, поантирање или поантажа.
2 Највећа белгијска ријека која се улијева у Сјеверно море.
3 Фламански назив за ријеку Еско (: Escaut). Читава та област зове се Схелделанд (: Scheldeland), а ту је и родно мјесто великог фламанског и француског пјесника Емилеа Верхаерена који симболизира раскид са старим погледом на умјетност тако и Аишина геста.
|