|
Pozorište! Zašto Pozorište? Mesto Tišine Začudnosti Strasti Ogoljavanja. Mesto odabira Uzvišenog jezika Prirodnosti Nesputanosti Elegancije Duha.
Za koga stvaramo ovako posustali pod razdrtim Nebom? Čemu služimo? Ambicijama što će nas nadživeti? Strastima što vladaju u nama?
Omeđena oštrim obrisima, scena nam nudi javnu usamljenost, silinu prostora, jednostavnost izraza. I kad bezbroj svetla osvetljava naš put ka Istini, i kad gledalište u vrtlogu scene diše našim dahom i kad napuštajući Pozorište očekujete da budete bolji, a svet u koji se vraćate nežniji. Pozorište tek tada živi, iskri i privlači. Ono ima svoje trenutke izgubljenosti, tonjenja, bluđenja zbog čega je tako privlačno s obe strane rampe. Zato u njegovoj areni mogu opstati samo oni koji priznaju tu ”spregu”, prepoznaju tu ”melodiju”.
Uzburkanost srca, disanje kože, kapi Duše. To je scena. Histrion… Krv. Znoj. Suze. Poziv na igru. Iskorak u novo. Pozorište živi, smenjuje se. Produžava korak u senkama što nestaju.
Zapitajmo vetar, talas, pticu, zapitajmo sve što se miče, da li je Vreme stalo, da li uzdiše Pozorište?! Da, uzdiše. Za one što vole tajne srca skrivene, scena je mesto Strasti, Istine, Otkrića i oni najviše dolaze u Pozorište. A ono traje. Duh umetnosti vreba iza svake zavese, iza svake maske. Neuništiv je. Sprečava da sve propadne. Uprkos onima što podilaze jeftinim ukusima publike želeći da nas liše tog tajanstvenog utočišta. Ono će uvek naći izlaz za nevin, slobodan i snažan Život. Za službu istini.
No, bez obzira na tradiciju Duha i svrhu svog postojanja pozorište ostaje jedinstveno i neobično. U njemu svako svakoga posmatra, odmerava, prosuđuje. Ono nam je neophodno. Ali, bez Duše glumca nema pozorišnog čina. Nema čarolije, Predavanja, iako su: strah, žalost, razočarenja česti pratioci glumačkog rada, nestajanja na sceni. I mučnog traganja. Jer, ono što se dugo traži i želi dostiže se ne strašću, već strpljenjem, gipkošću, i nekom vrstom ”posvećenosti”. ”Strašne dubine Duha i patnje Duše, neuobičajena misaona usredočenost, slična ”verskom zanosu”, prati umetničko delo.” Zato su stvaralačke muke i najžešće i jednostavnosti izraza tako retke. A svrha je pozorišne umetnosti da duboko osetimo, a ne da razumemo te iskre Ljubavi, iskre Sile, iskre Istine što nam otkriva Scena… za tragom Zvezda … u slavu Talije.
oktobra 2006.
____________________
Iz nove knjige D. Stojiljković Krug-Arena Vetrovi sećanja
|