|
И мостарска алимска породица Ћемаловић потврђује изреку: „Не кажи се у Мостару учен!“ Тај град је у прошлости био на гласу као град учених људи. Том имиџу допринијели су и Ћемаловићи. Најистакнутији алим ове породице био је хафиз Дервиш Мухаммед-ефендија, имам, мутевеллија и калиграф. Знамо за најмање још једног хафиза Ћемаловића и једног калиграфа, односно преписивача рукописа. У Травнику је живио мудеррис Ахмед-ефендија Ћемаловић и његов син Абдуллах-ефендија, катиб. Ћемаловићи су иначе били угледни грађани Мостара, међу којима је било и мутеселлима – управника града. Име једнога од њих уклесано је на кули код Старог моста. Ради се о тариху који се и сад види у унутрашњости ове куле из 1821. године о њеној обнови, а сентенца о мутеселлиму гласи овако:
- „Надзорништва градње свесрдно се прихватио мостарски мутеселлим Мустафа-ага Ћемаловић“.
Изгледа да су Ћемаловићи живјели и у Благају код Мостара. Тамо је, у великом харему, укопан Омер-ага Ћемаловић. Било их је и у Травнику гдје су, вјерујемо, доселили из Мостара.
Ахмед-ефендија Ћемаловић
Ахмед-ефендија Ћемаловић, син Мухаммеда, мудеррис, рођен је, вјероватно, у Мостару око половине 18. стољећа. С обзиром на то даје био мудеррис морао је имати високо образовање. Био је мудеррис Лончарице медресе (Текијске, Елчи Ибрахим-пашине) у Травнику. На двије-три године прије његове смрти у исту медресу стигао је из Мостара и Дервиш Мухаммед-ефендија Коркут. Можда је баш Ћемаловић позвао Коркута у Травник када је осјетио да му треба замјена.
Ахмед-ефендија је имао сина Абдуллах-ефендију који је дуго година био катиб. Ахмед-ефендија је умро у Травнику 1826/27. године и укопан у мезарју крај Лончарице џамије. Над његовим мезаром и данас се налазе камени нишани са два тариха, један у стиху, а други у прози, на турском језику. Узглавни нишан је са мушебек-турбаном што је знак учености. Ево како гласе оба тариха, први је оштећен:
Он (Аллах) вјечно је жив!
Ах, штета, што Ахмед-ефендтја Кемал-заде,
Што му знању и побожности премца не имаде,
– А што је опет Божија доброта и племенитост –
Оде са Овога свијета и насели се у вјечност.
(…) Боже, настани га у врту рајском.
Из високог свијета невиђени (глас) тарих му прозбори:
„Души Ахмед-ефендијиној нека Аллах (врата милости отвори).“
Година 1242. (1826/27.)
С друге стране нишана уклесан је овај тарих у прози:
Он (Аллах) вјечно је жив!
Мерхум, Аллаховом опросту потребни, часни мудеррис,
Ахмед-ефендија, син Мухаммеда. Нека му Аллах опрости (гријехе).
Година 1242.
Абдуллах-ефендија Ћемаловић
Абдуллах-ефендија Ћемаловић, син Ахмед-ефендије, катиб, рођен је пред крај 18. или почетком 19. стољећа у Мостару или Травнику гдје му је отац дуго година био мудеррис. Као син мудерриса и он је кренуо путем науке и образовања. Не знамо коју је медресу завршио нити да лије ишао куд на студије. С обзиром да је био катиб, вјероватно у служби босанског валије, сигурно је имао високо образовање. Како стоји у његовом тариху дуги низ година је служио као катиб. Умро је 1878/79. године и укопан покрај оца у харему Лончарице (Текијске) џамије у Травнику гдје су му се камени нишани до данас очували. Узглавни нишан је са улеманским турбаном испод кога је, у стиху, лијеп тарих на турском језику којег је спјевао пјесник Халим (вјероватно шејх Абдулхалим Сикирић):
Нека је слављен Онај који је
јединствен у моћи и вјечности.
Који је Своје робове ставио на кушњу у смрти и пролазности,
Абдуллах-ефендија се најзад за вјечност одлучи,
Нека вјечно Живи и вазда Будни души његовој милост покучи.
Мерхум је разборити син Ахмед-ефендије Кемал-заде,
Дуго година био је катиб и вјерно служио Царству, нека се знаде.
Коначно му је приспио глас: „Врати се!“,
Остави пролазни свијет, уђе у сигурну кућу, и спаси се.
Халиме, Рухи-кудус потпуни тарих му је рекао:
„Абдуллах-ефендију у вјечност Истинити је примио.“
Година 1296. (1878/79.)
Хаџи-хафиз Дервиш Мухаммед-еф. Ћемаловић
Хаџи-хафиз Дервиш Мухаммед-еф Ћемаловић рођен је у Мостару 1824. године. Ту је похађао мектеб и медресу, али и хифз. Не зна се коју је медресу похађао нити пред ким је завршио учење Кур’ана напамет. По окончању школовања посветио се имамском позиву. За имама Табачице џамије у Мостару постављен је декретом из 1855, године, иако није био окончао школовање. На хаџџ је ишао 1867. године. Хаџи-хафиз Дервиш Мухаммед-еф помиње се у другом извору као имам Табачице и Незирагине џамије од 1878. и 1887. године. У Прорачуну вакуфа у Босни и Херцеговини за годину 1889. хафиз Ћемаловић се наводи као мутевеллија Табак-хане вакуфа (Табачице џамије). Овај вакуф се тада састојао од једног дућана и једне одаје. И данас се у саставу те џамије налази дућан у коме се продају сувенири. Изгледа да је хафиз. Ћемаловић тада био и имам и мутевеллија ове џамије. Био је познат у Мостару као „Арап-хоџа“. Умро је 1890. године и укопан у харему Дервиш-пашине џамије у Мостару. И он спада у мостарске вакифе. Својом опоруком од 17. зу-л-ка’дета 1299. (1882.) године, увакуфио је 1677 гроша и, између осталог, одредио да се од овог износа подијели 100 гроша његовим кметовима. Био је то знак његове несумњиве племенитости.
Хафиз Ћемаловић спада у значајније мостарске калиграфе и преписиваче рукописа. Сачинио је најмање два рукописа Кур’ана (један је сачуван) и једно обимно хадиско дјело. По свој прилици он је преписивач и једног рјечника. С обзиром да је од првог до посљедњег, нама познатог, његовог рукописа прошло 19 година, сматрамо да то ни у ком случају нису били његови једини рукописи, морало их је бити много више, али нам се нису сачували. Истине ради морамо навести чињеницу да је Хасандедић мислио да се у овом случају ради о двојици различитих хафиза и калиграфа: хаџи-хафиз Дервиш Мехмед Ћемаловић и хаџи-хафиз Мухаммед-ефендија Ћемаловић. Имена Мехмед и Мухаммед пишу се на исти начин, а Дервиш је било његово друго име. На стотине је примјера да су људи носили по два имена. Упоређивањем рукописа, времена у коме је дјеловао, џамија у којима је имамио и титула хаџи и хафиз лахко је установити да је ријеч о једном те истом човјеку.
Први његов рукопис представља рукопис Кур’ана, настао 1860. године, а налази се у Збирци оријенталних рукописа Провинцијалата херцеговачких фрањеваца, бр. 255. Рукопис Кур’ана сачињен је лијепим, вокализираним насх писмом на 592 странице мањег формата. Текст је углавном писан црном тинтом, уоквирен дебљим златним линијама, а на првим двјема страницама налази се лијеп и допадљив `унван у боји. Папир је жућкаст, а коричење тврдо. На крају рукописа налази се биљешка да је ово други примјерак Мусхафа којег је преписао Хафиз сејјид Мухаммед Дервиш Кемал-заде ал-Мостари.
Други рукопис рађен руком овог калиграфа чини дјело Аш-Шифа ’би та’риф хукук ал-Мустафа, збирку хадиса о животу вјеровјесника Мухаммеда (с), аутора Абу ал-Фадла `Ијада ибн Мусаа ал-Јахсубија ас-Сабтија (у. 1149.), на арапском језику. Овај је рукопис сачињен 1879. године, а чува се у Архиву Херцеговине у Мостару, Р-136. Исписан је лијепим, невокализираним насх писмом на 512 страница средње величине. Текст је писан црном, а поглавља црвеном тинтом, обрубљен црвеном линијом. Папир је бијел, а увез картонски.
По нашем суду он је 1853. године преписао рјечник нашег аутора Мухаммеда ар-Румија ал-Боснавија Субха-и сибјан. Овај рукопис је урађен лијепим насх писмом, а чува се у Оријенталној збирци ХАЗУ у Загребу, бр. 1394. Ту се овај калиграф потписао као Дервиш ибн хаџи-Мустафа Кемал-заде (Ћемаловић). Као што нам је одраније познато Дервиш је његово друго име. На овај начин смо му сазнали и за име оца – хаџи-Мустафа.
Сејјид хаџи-Осман-еф. Ћемаловић
Сејјид Хаџи-Осман-еф., син хаџи-Мустафе, мостарски је калиграф и преписивач рукописа из друге половине 19. стољећа. Недостају подаци о његовом школовању и каснијем ангажману, у сваком случају припадао је сталежу улеме. Судећи према рукопису био је образован човјек. Пошто једини његов сачувани рукопис представља молитвеник да се закључити да је био побожан човјек и да је уживао у зикру.
Хаџи-Осман је 1882. године преписао популарни Ан’ам (Молитвеник) за који није наведен аутор, на арапском језику. Ан’ам је исписан лијепим, вокализираним насх писмом, на 264 странице мањег формата. Текст је писан црном, а ријечи Аллахумме црвеном тинтом. Странице су обрубљене дебљом златном линијом. Папир је жућкаст, а увез картонски, дотрајао. На крају рукописа налази се биљешка: Преписао сејјид хаџи-Осман Кемал-заде, син хаџи-Мустафин 1300. (хиџретске) године. Рукопис се чува у Архиву Херцеговине у Мостару, Р-428. Калиграф овако лијепог рукописа сигурно је преписивао и друга дјела, али нам се његови рукописи нису сачували.
Можда је сејјид хаџи-Осман-ефендија брат хафиза и калиграфа Дервиша Мухаммед-ефендије Ћемаловића.
Хафиз Мустафа-еф. Ћемаловић
Хафиз Мустафа-еф. Ћемаловић мостарски је алим из прве половине 19. стољећа. Нема података о његовом школовању нити пред ким је изучио и положио хифз. Свакако је завршио мектеб и једну од мостарских медреса. По окончању школовања радио је као имам. Био је имам и хатиб Дервиш-пашине и хаџи-Али-бега Лафе џамије. Убраја се у мостарске вакифе, јер је опоручио по 22 дуката (жуте маџарије) за три мостарске џамије: Котлевијину, Зираину (Аршиновића) и хаџи-Али-бега Лафе. Умро је негдје почетком 20. стољећа и укопан у харему Дервиш-пашине џамије у којој је службовао као имам и хатиб и чији је један од вакифа био. Могуће је да је овај хафиз син хаџи-хафиза Дервиша Мухаммеда Ћемаловића пред којим је, можда, и хифз завршио, и по дједу добио име.
У прорачуну вакуфа за 1889. годину као мутевеллија вакуфа Дервиш-паше (Бајезидагића) наведен је Х. Мустафа Ћемаловић. Као што смо већ навели он је био и имам и хатиб те џамије. Његова мутевеллијска плаћа износила је 20 форинти док је плаћа имама и хатиба била 69, а му’еззина 30 форинти. Тадашњи приходи овога вакуфа износили су 200 форинти од два дућана и 12 форинти из мукате.
____________________
(Прорачуни вакуфа у Босни и Херцеговини за 1889., годину, стр. 295, 313; Хивзија Хасандедић: Каталог арапских, турских, перзијских и босанских рукописа Провинцијалата херцеговачких фрањеваца, Мостар 1961., стр. 64, рукопис; Исти: Каталог арапских, турских и перзијских рукописа Архива Херцеговине, Мостар 1977., стр. 75, 99; Исти: Хафизи Мостара и ближе околине, Таквим за 1977., Сарајево 1976., стр. 98-99; Исти: Споменици културе турског доба у Мостару, Сарајево 1980., стр. 95; Мехмед Мујезиновић: Исламска епиграфика Босне и Херцеговине II, Сарајево 1977., стр. 407, 412-413; Исти: Исламска епиграфика Босне и Херцеговине (II, Сарајево 1982., стр. 155, 326; Мухамед Ждраловић: Преписивачи дјела у арабичким рукописима II, Сарајево 1988., стр. 305, 309; Ахмед Мехмедовић: Лексикон наше улеме, рукопис)
|