|
Угљенисана рука стреми у простор,
У вријеме изван времена,
Изнад стврднуте масе ствари,
У тајновита мјеста,
Утопије и наде,
Гдје се тишине скривају,
Изронула је као пожар у којем је
Пригушена помрачина бјелине камена.
Инстиктом звијери уронила је
У густу масу свјетлости,
Ослобођена ланаца тмаче,
Ослобођена своје сјенке
Она је наш путоказ
Наш обелиск,
Наша феникс птица
Што се наднаравном моћи
Винула из пепела и пустоши
У смјеру путоказа
Који је супротан нашој пропасти.
Ми се враћамо у наше краљевство,
Корачамо смирено и скрушено
Ослобођени богатства и свих тјескоба.
Црна рука сада је чиста и бијела
И помаже нам да се повратимо
Из несвијести.
01.01.2007. год.
|