|
И, долазимо до звијезде овог пројекта, преводитељице Сенаде Кресо. О истакнутој позицији госпође Кресо на мапи сарајевског jet-seta говори чињеница да је текст из једног од бројева магазина Дани из 2005. – у пост-кафкијанском маниру – почео отприлике овако:
Сенада се једног дана пробудила и схватила да би излазак из њеног стана на Цигланама, окованим снијегом и ледом, био превелики pain in the ass. Невријеме, а празан фрижидер. Али, не бери бригу преводитељску, Сенада се потом спојила на интернет, логирала на сајт ВФ Комерца и наручила свакојаких ђаконија…
Да не дужим (добро, јесам мало искарикирала4), тема текста је била кућна достава у сарајевској трговини а не, рецимо, књижевно превођење. Госпођа Кресо је, између осталог, на комеморацији Сузан Зонтаг у јануару 2005. у Сарајеву била и официјелна преводитељица Дејвиду Рифу, сину покојне ауторице. Како истиче хрватска преводитељица Гига Грачан, коме је до друштвених и медијских рефлектора, тај је, упусти ли се у бављење књижевним преводом, дебело промашио позив.
Ево у чему се састоје, назовимо их тако, пропусти Сенаде Кресо:
Преводитељица преводи нетачно, односно, мијења смисао реченице.
На страни 119 стоји:
Већи дио повијести филма баца свјетло на везу с узорима које нуди књижевност.
Међутим, Сузан Зонтаг, која ваљда боље зна ко на кога баца свјетло, јер је она то и написала, пише:
The relation to model offered by literature illuminates a major part of the history of cinema. (с. 156)
Дакле, ваљано преведена реченица у овом есеју о Годарду јесте да
Веза са узорима које нуди књижевност баца свјетло на већи дио историје филма.
Овдје је, као што видимо, преводитељица измијенила редослијед ријечи, што само по себи кажњиво није. Међутим, катастрофа је у томе што је све изврнуто. Граматички речено, замијенила је субјекат и објекат! Како у зборнику Теорија и поетика превођења (XX век, 1981.) пише Мила Стојнић, ако је преводитељ у односу на језик оригинала рецептор а у односу на језик превода нови одашиљач поруке, онда су поруке коју ови есеји шаљу врло збуњујуће. Отприлике као кад један стручни заговорник постојања босанских пирамида каже пирамиде су окренуте према странама свијета. И додаје, мање или више!
Даље, на страни 82. пише:
У тетару, за разлику од филма, сценографија се може мијењати током самог чина...
Не морамо бити дијелом тетарског staffa МЕСС-а да схватимо да је наведена реченица нонсенс! Мућнемо ли мало главом а и успоредимо ли то с изворником, гдје недвосмислено стоји да се setting of the stage cannot change during one act (с. 104), зачуђени, схватамо да се сценографија НЕ може мијењати током једног чина.
Биће да се преводитељица није слагала са ауторицом С. Зонтаг па је и сама одлучила да мало сложи, или боље речено, слаже. Колико год овакве грешке биле елементарне, ово само упућује на то да преводитељица има више проблема са стрпљењем него са негацијама.
Ево једноставне реченице коју би савладала и ученица трећег разреда основне школе „Исак Самоковлија“ у Сарајеву.
У есеју Позориште и филм на стр. 81 пише:
Тако Панофски напада Кабинет др. Калигарија због „претходне стилизације стварности“. Хм... При погледу на оригинал, сумње се потврђују и видимо да тамо уствари пише „pre-stylizing reality“. Дакле, не ради се о хронолошкој категорији, па да је стварност стилизирана у доба сарајевске Олимпијаде, већ се ради о градацији. Према томе, стварност је за Панофског исувише стилизирана, односно, престилизирана.
Преводитељица је недосљедна.
Називе француских, италијанских или неких енглеских филмова и представа час преводи час не преводи. А зна се десити и изненађење типа да поред изворника, у загради стави превод, као на страни 113. тј. La Chinoise (Кинескиња, 1967).
Осим тога, не држи се стандарда.
На страни 127. стоји
… стихови из Ромеа и Јулиет
Дакле, или је Romeo and Juliet или Ромео и Јулија. Помало од свега не може никако. (Као што је несувисло да, напримјер, кажем „Гледала сам синоћ Willa and Grejs!“)
Преводитељица има пјесничке аспирације.
Тако дио реченице С. Зонтаг how easy to see that now (с. 125.) надахнуто преводи
о, како се то сад јасно види (с. 98).
Ово је само констатација, нипошто критика. И сама ауторица збирке пјесама, подржавам све поетске активности у регији, посебно оне којима лично не присуствујем.
Преводитељица је, како да кажем, склона елипсама. На страни 80. суверено стоји да је, међу осталим, камера сачувала изведбу неких позоришних комада и сценску поставку Мара/Сад Питера Брука (: Marat/Sade Petera Brooka).
И ту је лагано лишила аутора његовог текста јер у оригиналном тексту стоји
… and Peter Brook’s staging of Weiss’ Marat\Sade (с. 101). Питера Вајса ерго нема нигдје! Односно, исправно би било:
… и инсценацију комада Мара\Сад (: Marat\Sade) којег је по Вајсовом (: Weissovom) дјелу поставио Питер Брук (: Peter Brook).
Или би ово пак било превише информација за убоге читаоце босанског издања?
Окренемо ли само један лист, чека нас нови мистериј. Преводитељица је приликом набрајања позоришних комада једноставно (Ooops, I did it again!) избацила дјело Animal Crackers. Ништа необично, јер на неким мјестима избацује ријечи, понегдје и више (в. стр. 54. гдје недостаје пола реченице, док је на стр. 135. изостављена необична, али преводива метафора. Но, с тиме нећу сад да вас гњавим; и то што сте се до овог дијела пробили је за сваку похвалу.)
Преводитељица не разликује именицу artifice (доскочица, лукавштина, мајсторија, лицемјерје) од придјева artificial (умјетан, неприродан, усиљен) (Бујас, с. 55.).
Тако на безброј мјеста у преводу постоји бркање ова два појма. За примјер ћу узети само најрепрезентативније:
Позориште се служи вјештачким, док се филм опредијелио за стварност… (с. 81.)
Шта би било то вјештачко, питам се? Сисе? Зубало? Вјештачка кожа?
Исправно је наравно:
Позориште се служи умијећем, док је филм осуђен на стварност.
А слична грешка је почињена и у слиједећој реченици:
Јер шта је то позориште-и-ништа-друго до стара представа о вјештачком? (с. 85)
(the old notion of artifice, с. 107).
Међутим, С. К. не иду ни деривативни појмови типа artiness (с. 124), па тако испада да је Годард умјетност замијенио умјетним (с. 98). Уствари, Годард је умјетност замијенио умијећем.
Успут речено, све ово ово је ствар логике и разумијевања текста, или како каже Ив Бонфуа (: Yves Bonnefoy), if a work does not compel us, it is untranslatable.
Дакле, како истиче М. Стојнић, преводилац се на лексичком нивоу по правилу не смије наћи само у позицији да преведе ријеч, већ као и аутор да је у језику превода одабере и употријеби у оном њеном значењу и облику који потпуно одговара датој ситуацији на коју се односи исказ. Једноставно речено, таленат за превођење се огледа и у овој жици за одабир ријечи, али свакако и темељитости.
Преводитељица је површна. Не само кад се ради о словима, већ и о бројкама. Јер, ко би иначе реченицу у којој стоји Section V’ in a short book of ten sections, (с. 64.) тј. Поглавље V’ у краткој књизи од десет дијелова
превео као
Пети дио у краткој, петодијелној књизи (с. 55.) ?!
Ten да је пет? Не, то је поправни.
Да ово није лапсус говори и слиједећи примјер.
Сузан Зонтаг, наиме, наводи да је Europaműde била књижевна натукница из 1840-тих. (с. 195). Добро.
Међутим, С. К. то преводи као
Europaműde је била књижевна натукница из 1940-тих. (с. 145)
Што би рекли енигмате, пронађите разлику.
Преводитељица ме већ озбиљно забрињава. Ако се ослонимо на, како пише Ранко Бугарски, импликацију да је превођење као облик комуникације није само међујезички поступак него и друштвени чин, и да је у ту сврху потребно познавање и других дисциплина као што су нпр. популарна култура, филозофија језика, естетика, и као што видимо на слиједећем примјеру, историја књижевности, онда овај преводилачки пројекат добија нову димензију.
Јер, имајући у виду, ако ништа, животно искуство преводитељице, било би за претпоставити да зна да НЕ ПОСТОЈИ аутор који се одазива на име Ст. Петерсбург као што то сугерира у слиједећој, да кажем, мајсторији:
… руски пост-роман чији су преставници Бели (: Biely), Ст. Петерсбург и Набоков. (с. 38.).
Ст. Петерсбург, односно, како је код нас преведен, Петроград је, наиме, роман који је написао Андреј Бели. То би било као да неко каже: Оскар је ове године за длаку измакао Минхену Спилбергу!
Треба да стоји, дакле, чији су представници Белијев Петроград и Набоков. И тако је овај град којег Јосиф Бродски одмиља зове Питер, и град са надасве турбулентном историјом који је видио свакаквих друштвених уређења, дочекао да га Бошњаци5 прогласе романописцем!
У истом есеју (Порнографска имагинација) имамо још једну катастрофалну faux pas. Наиме, на страни 53. учитељица Кресо тврди:
Али Де Сад (: Sade) се никад не би могао сложити с Батајом (: Batailleom) да је „истина ероса трагична.“ (тј. „the truth of eroticism is tragic“, с. 62)
Имамо ли у виду да је „еротизам“ један од кључних термина опуса Жоржа Батаја, а који се тако преводи и у свим јужнославенским језицима, онда то нипошто не може бити ерос већ, наравно, еротизам. У прилог овоме иде и Батајова књига с истоименом називом L’erotisme, односно, Еротизам, коју је превео Иван Чоловић (БИГЗ, 1980).
Даље, преводитељица очито има проблема са насловима књига, тј. са познавањем историје књижевности. Тако на страни 34. стоји:
...имају много виши статус као књижевност од дјела као што су Кенди (: Candy) или Елени (: Eleny) Оскара Вајлда (: Oscara Wildea)…
Одакле да почнем? Можда од С. Зонтаг, која је написала
… occupy a much higher rank as literature than Candy or Oscar Wilde’s Teleny …
Преводитељица очито има неких проблема с порнографијом јер је и еротски роман који се иначе приписује О. Вајлду мало поткресала, па испаде Елени (: Eleny) умјесто Телени (: Teleny).
По овако конструираној реченици можемо помислити:
- да се роман зове Кенди (: Candy) или Елени (: Eleny)
- да је О. Вајлд написао и Кенди (: Candy) и Елени (: Eleny)
- да преводитељица разумије текст који преводи
Колико ја знам – а све и да не знам увијек постоји методолошки поступак
познат као истраживање – у питању је: д) ништа наведено. Прича о Кенди је интересантна, па ћемо мало одахнути од мог паметовања.
Кенди је, дакле, сатирични еротски роман Терија Саутерна из 1958. године. Camp класик Гор Видал је овог аутора описао као the wittiest writer of our generation, а како и не би јер је Кенди пробила лед за Видалов роман Myra Breckenridge и Portnoy’s Complaint Филипа Рота. Лик Кенди је, да тако кажем, својеврстан порнографски пандан Брехтовог лика Gailyja Gaya, човјека који не може рећи не, само што је у питању цура. Књига је, као и Ибришимовићев Вјечник у БиХ, дуго била бестселер у Америци и Енглеској, с тим да су је ’64 забранили. Саутерн је ради свог романа чак био под присмотром ФБИ-а (: FBI) под сумњом да распарчава порниће. Но то амерички Playboy није спријечило (дапаче!) да candy, candy girl овог љета ставе на листу The 25 sexiest novels ever written. Тери Саутерна су у Тексасу прогласили једним од својих седам највећих писаца, а иначе је био пријатељ са битником Вилијамом С. Бароузом (Williamom S. Burroughsom), којег преводитељица Сенада Кресо упорно зове Borroughs (в. стр. 136. и 151.).
Дакле, има ли шта горе него кад аутора лишите његова дјела? Има. Ако вам дјело овако поткрешу.
Даље, last time I checked, пракса је да се преведена дјела наводе по најустаљенијем називу (а не као што је један сарајевски мултиталент назив Кантовог темељног дјела Критика чистог ума назвао Критика чистог разума). Не знам забога зашто, али Сенада Кресо назив есеја Емила Чорана (: Ciorana) On a Winded Civilization (с. 82.) наводи као О једној сипљивој цивилизацији (с. 68). Што би рекао мој брат, ма молим!? Сипљив може бити једино коњ, о чему нас, рецимо, информира и Стинг у својој пјесми All This Time. Чак и ако не знамо устаљени назив есеја – што кореспондира са опћим (и књижевно-историјским) образовањем – шта забога фали називу О цивилизацији без даха?!
Да је поменути есеј максимално поткресан, увјерићемо се само неколико страница напријед:
Порнографија на Истоку или у муслиманском свијету јако се разликује. (с. 59) Хајд добро. Но питам се да ли би Сенада Кресо назив гласовитог дјела Едварда Саида Оријентализам превела као Источњаштво, јер ријеч је управо о томе.
У оригиналу лијепо пише pornography in the Orient (с. 70.). Ориент тј. Оријент је културолошки термин који данас са собом има доста велике импликације и озбиљну пртљагу. А Исток је географска страна свијета на којој сунце залази, баш као што би због оваквог превода требала да зађе репутација & кредибилитет једног преводитеља.
Нарочито бих истакла опћепознату истину да је у превођењу далеко важније знати свој језик него туђи, односно, како каже Џон Драјден (: John Dryden) (који на превођење реферира као на the disease of translation), човјек би прво требао бити a nice critic in his mother tongue before he attempts to translate a foreign language, односно, солидан критичар матерњег прије него се баци на превођење са страног језика (Theories of Translation: An Anthology of Essays from Dryden to Derrida, ur. Rainer Schulte i John Biguenet, The University of Chicago Press, 1992.). Ако преводитељ, по ријечима Владимира Набокова, не поштује цјелокупан текст (and nothing but the text!), онда је превод a mistranslation, преводилачки промашај.
Постоји још безброј, што нетачних, што опћенито ствари у којима се са преводитељицом не слажем. Но овдје ћу ипак да rest my case.
Чињеница је да нема сваки преводилац темељитост као што је она код Иване Ђурић-Пауновић или код Луке Паљетка који се, док је преводио Џојсовог Уликса, користио географском картом Даблин. Међутим, и превођење као креативна дјелатност, баш попут музике, књижевности, глуме, има неке смјернице које преводитељи требају поштовати. Преводили ми на начин који нам је сугерира Цицерон, односно, Сен Жером, Вилхелм фон Хумболт или Владимир Набоков, преводитељ би, ако ништа, како пише Драјден, требао да аутора учини што је могуће шармантнијим и представити га тако да он бар личи на себе.
Међутим, иако се и писци, и критичари превода и па значи и теоретичари морају сложити са чињеницом да објективне оцјене превода нема без утврђивања битних релација према оригиналу, успоредбе нису потребне кад дјело очигледно не функционира било на микро плану или као цјелина. Сензибилан читалац ће тако преводилачку неписменост сконтати и без успоредбе с изворником.
Остаје питање због чега се грађанка Сенада Кресо уопће и прихватила превода ове књиге? Из престижа? Дужности? Обијести? Од наведених разлога, још би и најоправданија била потреба да преводитељ својој дјеци треба да купи ципеле па у складу с тим попусти пред недостојним понудама ужирених представника трустова.
Али, ако су испуштене фусноте, није испуштена I’d-like-to-thank-the-academy биљешка на претпосљедњој страници књиге гдје стоји:
„Преводитељица жели захвалити Британском центру за књижевно превођење, посебно његовом директору г. Питеру Бушу, што јој је омогућено да проведе мјесец дана у раду на пријеводу ове књиге у изванредно подстицајним условима овог Центра који дјелује у склопу Универзитета East Anglia у Норвичу.“ Ово се своди на, што би рекао Иво Андрић, уобичајену праксу нашег грађанског света да се посао замаже густом бојом да то држи воду док мајстор не отутњи с парама у руци.
Стога предлажем да нека слиједећа књига у издању МЕСС-а носи посвету Изгубљеним фуснотама Сузан Зонтаг. Покојна је ауторица, наиме, својевремено свој роман In America посветила својим пријатељима у Сарајеву (To my friends in Sarajevo) међу којима су, глухо било, и имена поменута у овом тексту. А овако осакаћену и аљкаво урађену књигу лично не бих пожељела ни својим, како их одмиља волим звати, архетипским непријатељима.
Такођер, цијели случај са овом несретном књигом се може проматрати и феноменолошки. Наиме, некритичност локалних културних и иних кружока збиља постаје накарадна, од пирамида до превода. Чињеница да овај превод није доживио никакву критику (осим једног забрињавајуће неписменог афирмативног приказа), указује на чињеницу да се сваки превод из пера грађанке С. К. у овдашњој јавности по ipse dixit начелу аутоматски прихвата као изврстан.
Иронија је у томе што у издању овог истог МЕСС-а 1994. године, дакле за вријеме агресије на БиХ, изашла књига Пола Остера (: Paula Austera) У земљи посљедњих ствари. Ради се о одличном преводу Аиде Ченгић, преводу који је достојан овог бриљантног дјела. Ова, мени лично понајдража, Остерова књига је такођер технички јако добра, што је у таквим околностима било скоро наднаравно, али и вјероватно више ствар духа & воље људи окупљених око пројекта него стварних могућности. Парадоксално је заправо да су особе које су учествовале у припреми ових издања, изузев преводитељице, углавном исте. Значи ли то да су у рату свој посао радили срчаније, искреније, са мање јавашлука? Не знам. Али знам да је чињеница посвемашње деградације система вриједности разлог за прави ламент над Сарајевом. Наиме, треба рећи да успркос жилавом увјерењу њених сарајевских пријатеља, Сузан Зонтаг никада није написала текст под насловом Ламент над Сарајевом. Тај текст се увијек и свугдје звао Here and There односно Овдје и ондје: од књиге Where the Stress Falls до хрватског превода Горана Вујасиновића у загребачкој Књижевној републици. Сам идиом Ламент над Сарајевом је доста банална алузија на наслов антологијске пјесме Милоша Црњанског и ближи је убогој имагинацији неког таблоидли уредника него Сузан Зонтаг. Наравно да је као својеврстан поговор поткресаним Стиловима радикалне воље придодат и текст под споменутим лажним насловом, али овдје око тога нећу претјерано драмити. Потенцирати такву грешку у контексту бројних раније набројаних, било би као да масовног убицу оптужите још и за крађу у гранапу.
Стога ћу и завршити парафразом једне реченице из наведеног Остеровог (Austerovog) дјела: Не изненађује ме што постоје људи који лоше обављају свој посао, већ то како они лако обмањују све друге људе.
Ајла Терзић
П.С. Након што сам завршила овај текст, у Магазину Дани (Сарајево, 4.8.2006, бр.477) се појавило слиједеће реагирање:
„Желио бих да се захвалим госпођи Милени Марић-Вогел на њеној пажљивој критици једног дијела мог изражавања у тексту ’Битке око хисторије и сјећања’. Потпуно се слажем да моји покушаји да подигнем ниво академске расправе међу Босанцима у публици нису требали да садрже ријеч као што је ’успаљенко’ (с друге стране, не слажем се за ’глупан’, будући да је то убачено да ослика тон мог суговорника, тј. оно што се наслућивало да он мисли о мени, а не ја о њему!). Међутим, за добробит свих читалаца Дана, као и моју личну одбрану, хтио бих да истакнем да ријеч у мом изворном енглеском тексту (hot-shot) није ни у ком случају вулгарна као ријеч ’успаљенко’. (…) Био сам изненађен када сам отворио новине и пронашао мој текст, а да претходно нисам имао прилику ни да погледам превод (па је тако, између осталог, моје ’mission accomplished’ постало ’немогућа мисија’, што значи управо супротно ономе што сам намјерио!). Судећи и по реаговању мојих босанских пријатеља поводом ријечи ’успаљенко’, та ријеч би, у случају да сам видио превод, сасвим сигурно била промијењена. (…) “
Оно што потписник ових редова господин Пол Б. Милер (: Paul B. Miller), амерички универзитетски професор историје (ваљда из простојности & обзира) није навео јесте то да је његов текст превела – погађате – Сенада Кресо. Књижевна преводитељица.
____________________
1 Образовани лектори и редактора су једини од којих преводитељи могу нешто да науче. Односно, како каже преводитељица Гига Грачан, на душу преводитеља некад можда иду у гријеси лектора. Ја не знам ко је овдје згријешио, ал да јесте, у то нема сумње.
2 Истини за вољу, један циклус своје поезије ја сам прије пар година насловила Без Курзива, али нисам баш очекивала овакве сљедбенике.
3 Користила сам издање Susan Sontag, Styles of Radical Will, Vintage, London, 2001.
4 Или можда нисам, сами се увјерите: „Вани је било минус десет, снијег је данима непрестано падао, а Сенада Кресо, угледна сарајевска преводитељица, себе је убрајала у ријетке сретнике који не морају изићи из куће. Но, прави шок је услиједио у часу кад се нашла пред властитим фрижидером: зјапио је застрашујућом празнином!
Е тад је, признаје, већ почела да паничи, а у мислима су се редале слике: ваља позвати такси, па ће он каснити, док дође - смрзнут ће се испред зграде, онда ће заглавити у саобраћају, а у супермаркету је петком највећа гужва… Наравно, ухватит ће је нервоза, покуповат ће све набрзину (барем половину беспотребних ствари), а онда опет – и то с морем кеса у рукама - зови такси, поново се заглави у гужви… Марфијев закон је неумољив: гарант ће и лифт бити покварен у часу кад мокра и претрпана уђе у зграду. Ужас! И то за ко зна колико времена и новца. „У том тренутку назвао ме пријатељ и рекао: ’Хеј, штима оно са ВФ-ом!’ Нисам знала о чему се ради. Када ми је објаснио, одмах сам кренула да пробам. Наручила сам робу и заказала испоруку за једанаест сати. Тачно у једанаест зазвонио ми је телефон и љубазни женски глас ми се извинио што ће испорука мало каснити због временских прилика и гужве у саобраћају. Рекла сам да нема проблема и да сам кући до два сата. А она ће на то: ’Не, не, он је већ кренуо, каснит ће само два-три минута.’“, прича Сенада.
Признаје да је била одушевљена. А тек кад је видјела да је роба савршено упакована и аранжирана! „Толико сам сретна, усхићена што нешто овако постоји у Босни и Херцеговини, у којој говоре да се ништа не дешава. Ово је свјетска услуга и показује да се све може кад се хоће. Ово није реклама, ја чак и не знам никога у ВФ-у“, завршава своју причу.
(Аида Хаџић: Трговина на кућном прагу, Дани, Сарајево, број 405, 18.3.2005.)
5 Кад сам већ код Бошњака, не пада ми на памет да генерално браним или нападам било коју националну скупину но, не могу а да не примијетим да се становници Босне у хрватским медијима, злонамјерно или по некаквој инерцији, редовито називају Бошњацима, а не Босанцима. Иако ово питање можда надилази биљешку за фусноту, да појасним: разлика је у томе што се први назив односи на народ од 1971. године познат као Муслимани (велико „М“!), док се други назив, Босанци, односи на све становнике Босне (Србе, Хрвате, Јевреје, Роме, Украјинце, Русине, Талијане итд.). Тако су, напримјер, у хрватском издању посљедње књиге есеја С. Зонтаг Regarding The Pain of Others (Алгоритам, Загреб, 2005.) у преводу Божице Јаковлев, Bosnians које Сузан Зонтаг почесто спомиње, дакако – Бошњаци. Међутим, по којем се онда (националном? граматичком?) стандарду становници Србије у хрватским медијима зову Србијанцима а не Србима!?
|