|
Али боја пурпура носи у себи и друге значајке: она у гледатељу оживљава запретане снаге доживљавања свијета не као реално опстојећег већ као нечега што је заодјенуто у боју зачудног, немјерљивог ни са чим што би асоцирало на свакодневље, на устаљени проток времена, на трошност ствари које се троше егзистирајући и, по сили временских условности, нестају. Боја пурпура све предметности, које се наду на слици фра Перице Видића, издиже из равни свакодневља, изводи их из стања временитости и чини их ванвременим, а сам простор, у којем обитавају те предметности, постаје означитељем неке друге реалности, доступне само духовној енергији која се буди у човјековој души. То је, дакле, духовна раван на којој се доживљава ликовни свијет фра Перице Видића. Али – да ли се у тој равни и исцрпљује сво значењско богатство његова ликовног свијета? Да ли је тај свијет лишен свих својих збиљних узуса?
Када се покуша ући у тајновитост конфигурација простора, којима фра Перица Видић изграђује композицију својих слика и када се сагледају предметности које он уноси у тај простор, онда ћемо се наћи у једном другом магичном кључу: оном подсвјесном што фра Перица Видић носи у себи и оном што он носи као своја запамћења из ране доби свога живота, па чак и из сфера пранаталног. Он слика море, слика чемпресе, обликује медитерански дух и његову атмосферу. То није простор његових реалних обитавања и стога се не може рећи да он слика оно што се одвија пред њим у својој пукој непосредности. Он своје мотиве – дозива у своју слику. Дозива их из својих снова, из својих дјетињских узбуђења, из оних „сјећања“ која су уписана у његове гене. Он се, поново, удомљује у тај свијет свога искона, у свијет својих призива: у свијет својих лирских транспаренција и у свему тому се и огледа „застарјелост“ његова сликарства: он не тежи за деструирањем свијета збиљне сфере а да би, његовим порицањем, долазио до неке скривене истине са својим метафизичким атрибутима, он, ни једног тренутка, није дошао у искушење да у свој свијет уведе „естетику ружног“ или да оно, што се чини објективним, преображава у симулакруме поричући му непосредну истинитост. Он вјерује у објекције постојећег свијета, али то није одраз његове немоћи да се издигне изван сфере непосредног и да, својом стваралачком, маштовном игром, ствара свијет других и другачијих димензија. Вјера у објекције постојећег проистјече из његових унутарњих убјеђења, и, ако умјетник мора, на било који начин, да угради себе у своје дјело, да унесе у њега одређене аутобиографске елементе (аутобиографско овдје подразумијева непосредни умјетников однос према стварности), онда је то „унутарње убјеђење“ његово аутобиографски елеменат који је он уградио у своју слику. (Попут Хичкока који је понекада у простор својих филмских слика упуштао, само за тренутак, и свој лик.) Тај аутобиографски елеменат оличује се у чињеници да он „објекције постојећег“ схвата као божанско дјело, дјело које има своју унапријед одређену телеологију у којој човјек треба, такођер, објективирати мисију свога послања у овоме свијету – мисију доброте и љубави. Он дубоко вјерује у та два послања, дакле, у божанске датости овога свијета и, без обзира на сва искушења, он вјерује у доброту и љубав, вјерује у та два послања само тешка искушења која Човјек мора „пребољети“, фра Перица Видић преузима на себе улогу својеврсног мисионара који упире прстом у добро и љубав и њихов амалгам – љепоту! И чини то на двојак начин: својим животним опредјељењем и својом умјетношћу. Тиме он заузима и посебно мјесто међу својом субраћом – поклоницима идеје светога Фрање. Истина, он не чини чуда, на његов длан не слијећу птице, нити му се одзива цврчак, али зато ствара своје пурпурне рапсодије, обликује своје бојене чаролије и ствара свијет добра и љубави, означитеље врхунског принципа опстојности свијета – љепоту. Стога, да би се прихватила „ретроградност“ његове умјетности, мора се посједовати унутарња енергија којом би се одољело искушењима и, без зазора, прихватити његову умјетност чија се истина утемељује у метафори чаробности. То не значи пристајање на игру која нема свог животног ослонца, већ на игру која још увијек има снаге да нам открива, у приличној мјери загушену, истину о животној смислености. Његови чемпреси исповиједају гордост својих вертикала, море нуди широке плохе свога плаветнила, пуне снатрења, али и будности доживљавања оног стварносног фактора који поприма универзалне вриједности, његове кућице црвених кровова, збијене у неком пазуху његовог измаштаног горја, можда највише призивају тајну бајковитог, али и једног бестежинског мира. А основа на којој је исткан тај свијет чаробног јесте: медитерански дух и вечерња атмосфера.
Ето, то би била могућа истина о сликарству фра Перице Видића која му је омогућила да уде у босанскохерцеговачки пантеон бесмртних, Академију наука и умјетности, и тај животни успјех честитају му управни одбор и редакција ревије „Фондеко свијет“, чији је он члан.
|