|
XXXXI
Појавиле се нове дневне новине на бх. медијском небу. Имам осјећај да нигдје на васцијелом дуњалуку нема више медија по глави становника. Најчитанијих, кажу, прода се скоро око 60.000 (у просјеку) дневно па пута четири (колико их чита) једнако око 250.000 особа овдашњих. А овдје живи близу 4.000.000 становника. Елем, добро је. Чита се. Одговара властима. Помало.
XXXXII
Ех, што бих волио да на прољеће не поскупи струја! Што бих волио да кренемо у практичну примјену европских/еуропских интеграција! Што бих волио да сви оптужени за ратне злочине буду приведени пред лице правде! Што бих волио да плаће крену пут небеских висина! Што бих волио да млади буду носиоци развоја ове земље! Много шта бих ја волио, али, брате, не може. Због чега бих онда имали изборе сваке четири године? То они неизмјерно воле… А остало како буде!?
XXXXIII
Ове године је тачно двадесет година како добих награду на Фестивалу Младих писаца у Светозареву „Мајско перо ’87“ (данашња Јагодина а у бившој СФРЈ). Ове године је тачно тридесет година како изгубих јунф. У Сарајеву, ономад, 1977. г. Ове године је тачно четрдесет и седам година како дођох на овај дуњалук. Ех, што сте се усрећили, драги моји.
XXXXIV
2007. г. је пред нама. Још једна у низу завјештаних, али и залуђених, надања. Власт још није успостављена, а кад’ ће, не зна се. И како ономад Крлежа вели цитат „Нигдар ни так било да ни некак било, пак ни везда небу да нам некак небу“ крај цитата. И двадест и пет година је како на ахирет блажени пресвијетли пресели. Годину прије њега и Тито. Знате, онај Јосип. Броз. Ови данас читају. Изводе својих рачуна у банкама. Како домаћим тако и страним. А ти народе, пјевај и даље. Они слушају. Јер ко не слуша пјесму, слушаће олују. Јашта!
XXXXV
Ону моју пјесмицу, да не кажем, глухо било, завјештану мисао под називом СУДБИНА: Постоја два свијета / један мој / и онај прави – превело и објавило широм дуњалука. Прво у Француској 1998. г. (добро, то је било у књизи Тестамент моје маленкости) а затим на шпански, италијански, енглески, ини… И објавило. Као мисао познатих људи. Уз Фројда, Шопенхауера, Канта, етц… Ово је пјесма, драги људи. А они помислили мисао. И одлична је, веле. Мисао. А ја мислио – пјесма. Шта ћете, пјесници су чуђење у свијету.
XXXXVI
Основали Комисију за преиспитивање држављанстава уручених страним држављанима у току рата у Босни и Херцеговини. Веле, трећу по реду. Муџахединима да кажемо аллахеманет. Ни не знају јадници (ови што Комисију воде и проводе, сиц?!) да је мене (као Бошњака а уз то и муслимана) више страх овдашњих – што стекоше држављанство рођењем – лидера којима је стало до Босне (а и Херцеговине) к’о до лањског снијега. А убише се доказивајући како су баш они за европски/еуропски пут драге нам земље. Није мене страх Муџахедина. Ни нема их више од хиљадарке (тисућке) а нас је осталих скоро четири милиона. Страх ме је ових што им омогућише да ходају овом светом земљом Босном (али и Херцеговином), јер Муџахедини су само Гариби које пут из ових (искрених, да помогну браћи по вјери) или оних (бјежећи из земље свог поријекла због учињених криминалних радњи) намјера, пардон разлога доведе у драгу нам земљу. Страх ме је свијести особа које државу гледају као зрелу младу коју ће ј......ти првом приликом, направити дијете и отићи својим путем. Чак мислим да су то већ и урадили. И то више пута.
28.12.2006. г. – 08.01.2006. г.
|