|
Около нас се врзмају неке сподобе звјерске пасмине. Радио пријемници одашиљају вијести црне неутјешности. Новине, ревије и магазини врве од сензација које су душевна храна нашим народима и народностима и који их с мераком читају. На тв. екранима, с часним изузецима, царују афере, па серије, утакмице и понеки интермецо.
Говорници сипају фразе што се топе као сапунски мјехур, обећавајући овом сјађеном народу куле у ваздуху. Сви говоре: биће боље!
Хоће, биће боље – кад се над нама зазелени поље! – што говораше маестро Меха Сефић.
Из тог животног и друштвеног гротла, нема се куд. Ни напријед ни назад, ни лијево ни десно. Ни макац. Све се креће слиједом недавних и давних ратова. Уловише нас конци велике завјере! Људи ће, кажу, доћи себи и прогледати, тек када их отпрате на вјечни починак.
Тада ће бити касно, прекасно.
И биће узалудне псовке и клетве, тешке као камен.
Као што бијаху тешке, постдејтонске године у којима се понадасмо да ћемо живјети у сувереној Босни и Херцеговини и у јединственом Мостару, живјети сретно и слободно, као што живјеше толики нараштаји прије нас који су под овим небом јели, пили, радовали се, туговали, заједно се бранили и хранили, рађали се и умирали…
– Знаш ли када ће се Мостар ујединити? – пита стари продавач свог муштерију на мостарској Тепи.
– Када, болан!
– Кад на врби грожђе роди… али, не, не, него кад садашње генерације, ове старије и ове средовјечне преселе на Сутину, Шоиновац, Маслине и Шарића харем.
– Ха-ха-ха, ништа паметније, на моју душу, нисам од тебе чуо, а познајемо се решето година…
Баш тог сунчаног, изузетно топлог децембарског дана крај Тепе, жиле-куцавице града прође група од четрдесетак туриста из Међугорја које њихов водич заустави пред улазом у Кујунџилук. Туристи су неуморно и с усхићењем, камерама и фото-апаратима снимали величанствени амбијент.
Пошто их окупи у круг водич грлато стаде објашњавати: ово је матори Хајрудинов мост којег су подигли Турци а некад су га звали Римски мост… и све у том стилу. Мостарски мост јесте матори, јесте стар али је, брате, и сада велељепан, као „окамењени полумјесец“ над Неретвом, што рече француски књижевник Жан Касу; бљешти на зимском сунцу као да је изронио из бајке; ћуприја која је стољећима одолијевала ратовима и бунама, потресима и поводњима… све до срамног 11. новембра/студеног 1993. године.
Водич из Међугорја у, као столњак шареном одијелу, а по нагласку види се да је „наше горе лист“ не рече, боже сачувај, ко је и када срушио мост и ко га је, и када уз помоћ међународне заједнице обновио, нити помену постројбе ХВО-а и ХВ које су исписале некролог овом драгуљу свјетске градитељске баштине.
Али, то ће рећи судије у Хагу гдје леже пропали режисер Слободан Праљак, Јадранко Прлић, Миливоје Петковић, Валентин Ћорић, Бруно Стојић, Берислав Бушић и разни Шешељи и други човјекомрсци, босномрсци и мостомрсци…
„Славни суде, ја нисам крив!“
|