|
Неки људи хране птице јутром.
Видим, бацају им мрвице на плочник.
Врапци и голубови задовољно једу.
Ми не хранимо птице.
Моја дјевојка и ја.
А сусједи нас не поздрављају.
Јер, изгледа да смо чудни.
Поред нашег прозора расте дрво липе.
На њему се скупљају инсекти.
Љети комарци и мухе зими ноћни лептири.
Сваки дан проматрам,
Или бар у пролазу угледам:
Врабац лови инсекте.
Труди се, сакрива, скакуће
И на посљетку се нахрани.
Да нема врабаца инсекти би појели дрво.
Једно по једно и на крају превладали.
Тада би ми, људи, уништили кукце инсектицидима.
Знам, ми нећемо у животу хранити птице.
Моја дјевојка и ја.
Нећемо бацати стари крух.
Направит ћемо прженице од њега.
Попити чај и живјети у транзицији сретно.
Бит ћемо пријатељи с људима.
Ипак поздрављати сусједе.
И нећемо куповати своју савјест
У невином погледу птица.
|