У његовим уздасима крила се велика, занимљива и узбудљива сторија о минулом времену у којој је био активни актер, не само спортских догађаја него и свега што се око спорта дешавало. На фотосима објешеним о зидове и педантно сложеним у старе патинасте албуме, јасно се уочавао плећати младић плавкасте, у правилу уредно зачешљане косе пуне животности. Са сјетом је тумачио и посматрао те слике, калеидоскоп своје стазе, увиђајући како је овоземаљски живот уистину кратак за све планове и испуњење жеља. Али, на сву срећу, он је свој живот испио на душак и без остатка. Протекао му је у лијепим успјесима не само на терену него и на путовањима као и у друштвима. Младић из Мостара, са првим лоптањем у ЈСК Мостар, дочекао је да 1948. године на чувеном Вемблију наступи у олимпијској репрезентацији Југославије. То је касније пошло за руком великом Мухамеду Мујићу и халфу са Рондоа, Крунославу Радиљевићу. Брозовић је био први Мостарац са наступом у елитној олимпијској репрезентацији. Мало је који мостарски фудбалер имао тако богату каријеру као што је то случај са Мирославом Мехом Брозовићем. Његова животна стаза ишла је од Мостара преко Загреба, Београда, Сарајева, Бањалуке, Добоја и Дубровника да би се круг затворио у Мостару.
У његовој причи о минулом времену није било хиперболисања догађаја нити жичног истицања. Скромност, та вјечита компонента његове личности, потврђивала се и онда када је цјелокупну каријеру требало сублимисати и подвући јасну црту. То је карактеристика великих и он ју је потврђивао цијелог живота.
Мирослав Брозовић је по много чему занимљива особа. Имао сам осјећај да је много тога о њему остало незабиљежено. Можда је томе разлог његова превелика скромност или урођена тајновитост душе. У сваком случају само битне ствари се памте и биљеже – број наступа, освојених титула и признања.
У деветнаестој години је у дресу загребачког Грађанског у коме 1939. године заједно са асовима: Хиглом, Глазером, Кокотовићем, Матекалом, Велфлом и Јазбиншеком осваја шампионску титулу Југославије. Брозовић је међу једанаесторицом најбољих фудбалера Грађанског који 1941. и 1943. године освајају титулу шампиона Хрватске. Укњижио је 17 наступа у репрезентацији Хрватске. Дрес репрезентације Југославије облачио је 17 пута (1940-1948.). У тиму београдског Партизана 1947. године, као капитен тима, прима пехар маршала Тита. Каријеру је завршио у ФК Сарајево чије је боје бранио од 1948. до 1954. године. Као тренер Сарајева у БиХ је донио прву шампионску титулу. Својевремено је Брозовића легендарни Стјепан Бобек уврстио у тим свијета. Свугдје је остављао само лијепе трагове и биљежио значајне успјехе. Кад је осјетио да га зове југ, кренуо је у свој Мостар посјећујући редовно Маслине гдје међу чемпресима са кумрама и вјерним ђивкарима снивају његови родитељи.
Она друга страна његове личности отишла је неповратно са његовим сјенима у ову земљу која нас чека и од које не можемо побјећи, ма колико то жељели.
Брозовића сам доживио на посебан начин, више као савршено лијепу и чисту душу, него као саговорника из кога као новинар црпим податке како би његове суграђане подсјетио на ово значајно име и овјековјечио га као великог и заслужног спортисту чије ће име остати златним словима записано у свим спортским енциклопедијама и монографијама клубова чије је боје бранио.
Почивао у миру божијем и нека ти је, драги врли пријатељу Мирославе, лака земља.
Мостар, 6.10.2006.
|