|
I tako. Neko ovako, neko onako. A dreka nikako da prestane, deca su ”visila” na ogradi mosta i nastavljala su da se deru na sav glas. Zatim je gomila polako napustila most i poshla ka selu. Izmedju njih je neshto shtrchalo kao strashilo i, skladno gegajuc'i se, kretalo se izmedju njih.
– Nose strashilo za bostan – reche krivonogi Krum.
– A shta c'e im strashilo za bostan u maju? – zapitao je Petko, zvani Zurla koji je sisao palac svoje desne ruke – josh nije nikao bostan, a tebi se prichinjavaju strashila za bostan. Mora da je neshto drugo.
– Ma, gledajte, neshto popeto na konja! – viknu neko.
– A, da, eno konja ispod njega! Kakvo chudo! Kakva ludost!
Gomila se priblizhavala i slika je mogla biti konkretnija.
– Eno i magarca pored konja, ali mi nije jasno kakva je ona zhivotinja popeta na njemu? Da me ubijesh, ne bih pogodio shta je, – podviknuo je Marko Prdavac i prdnuo.
Tachno nakon dva minuta od ove izjave Marka Prdavca gomila je stala u sredinu izmedju prodavnice i stare shkole. Sada je moglo jasno da se spozna da je rech o dvojici neobichnih ljudi. Jedan popet na konja, sav od kostiju i kozhe, a drugi na magarca. Konjanik je bio kao pocepana Ciganka i rite su mu visile po slabashnom telu, tako da se u celosti potvrdjivala teza krivonogog Kruma, da je rech o strashilu. Onaj koji je jahao magarca, bio je sushta suprotnost konjaniku. Bio je onizak i okrugao kao bure, a brchic'i su davali smeshan izraz njegovom punachkom licu. U svakom sluchaju nije bilo sporno da je rech o chudnim, ali dobroc'udnim doshljacima. Zato su se i svi ostali ubrzo bez straha uputili ka ovoj veseloj gomili chudnih ljudi, konja, magaraca i dece.
Deca uopshte nisu bila uzbudjena zbog neobichnih gostiju, iako su u pochetku onako jako cikala. Jedno je dete brojalo rebra pregladnelog konja, koji je poslednjim naporom nosio dugonogog jahacha u ritama i njegovo chudnovato oruzhje. Drugo je dete vuklo magarca chas za rep, chas za ushi, a chas bi poglednulo u neobichnog jahacha magarca.
– Chiko – obrati se dete neobichnom gostu, koje su marke ova kola? Neki novi tip, a? Ha, ha.
Zarazno smejanje medju publikom.
Jahach magarca je samo mrdnuo brchic'ima, pogledao dobroc'udno u dete i nije nishta rekao.
– Ko ste vi? – svechano je pitao Stojmir, predsednik Mesne zajednice. – i shta trazhite ovde? Chime mozhemo da vam pomognemo?
– Mi smo vitezovi, dolazimo iz Manche, iz slavne shpanske zemlje – odgovori strashilo popeto na konja.
– Vitezi? Shta je to vitez? – chudio se predsednik. – De, recite josh jednom odakle ste, shta ste i kako se zovete? Ova stvar, gledajuc'i sa politichkog aspekta, nije najchistija.
– Mi nemamo nikakve veze sa politikom, gospodine. Ja sam Don Kihot, slavni Don Kihot, a ovo stvorenje koje ima chast da me nosi je moj, takodje slavni, Rosinant. Ovaj ovde do mene, ovaj shto dobroc'udno sedi na magarcu, je Sancho Pansa, moj nosach oruzhja.
– O, Don Kihot! – viknu jedno dete. – Chitao sam o tebi u knjigama i nisam znao da izgledash tako zatucano u stvarnosti. A i ovaj tvoj nosach oruzhja. Ju, koliko je smeshan! Kada sam chitao o vama, da me je ubio neko, ne bih znao da ste toliko smeshni i zatucani.
Slavni Don Kihot i takodje slavni Sancho Pansa c'utec'i su progutali ovu uvredu o njihovom dostojanstvu i autoru njihove slavne biografije Miguelu de Servantesu. Napravili su se da nisu chuli, mada se cela gomila cepala od smeha.
– Doshli smo da vidimo jednog nasheg prijatelja, nasheg kolegu, – produzhavao je svechanim tonom Don Kihot.
– Vasheg prijatelja i kolegu? Verujte mi, vi smeshni vitezovi, da ovde, u Amzabegovu nema toliko zatucanog choveka koji bi bio vash prijatelj, a josh manje kolega, – ozbiljno im se obrati seoski prodavac Djordje, pomalo ljut shto su mu odvukli mushterije. – A kako se zove taj vash prijatelj, ako smemo da pitam?
Don Kihot se malo zamisli i pochesha po glavi.
– Mislim da se zove Meto, da, da, Metodije Manev, pisac, borac za pravdu i za svakojake pichkine dimove. Zato smo hteli i da ga vidimo, da razmenimo po koju rech sa njim.
Do tada, smeshten na rubu niskog betonskog zida, c'utec'i sam pratio sve to dogadjanje, ali me je neochekivani preokret porazio, tresle su mi se noge, po licu su pocheli da mi nadolaze mravi kada sam zachuo svoje ime. Gomila je, otvorenih usta zverala u mene i ochekivala moje dalje postupke, a ja nikako nisam mogao da smislim govor kojim bih odgovorio.
Izashao sam na brisani prostor i tamo stajao kao suva grana.
– Evo ga – viknu jedno dete pocepanih pantalona. – Evo vam pisca kojeg trazhite, ha, ha, ha.
Don Kihot potera malo konja, pridje mi i, ne silazec'i, dade mi ruku da bismo se pozdravili. Zbunjeno sam prihvatio pruzhenu ruku i tog trenutka pozheleo da se zemlja otvori i da me zhivog proguta.
– Zdravo, kolega – viknu Don Kihot. – Drago mi je shto sam te pronashao.
– Kako kolega... ovaj... ja vas ne poznajem... kako...
– Ja sam Don Kihot od Manche, a ovaj ovde je moj nosach oruzhja, takodje slavni Sancho Pansa.
– Don Kihot?! On je zhiveo pre mnogo vekova... nije moguc'e...
– Moguc'e je kolega, moguc'e. Chovechja glupost je vechita i to je jedini razlog shto smo prezhiveli tolike vekove. Najzad smo bili reshili da odmorimo stare kosti, kada, eto, pojavi se ti. Evo – rekoh mom dragom Sanchu Pansi – zgodne prilike da predamo slavno oruzhje ovom chovechuljku. Nakon toga mozhemo da se odmorimo, a on c'e da produzhi nashe slavno delo.
– Vi vredjate! – protestovao sam.
– Uopshte ne. Samo prichamo istinu. Ti si Don Kihot iz Amzabegova i svechano te proglashavam za nastavljacha mog svetog dela i u to ime ti predajem ovaj shtit i koplje.
Gomila se kidala od smeha.
– Chekajte...
– Nema shta ovde da se cheka. Ti si jedini koji se u ovo vreme zanima za velike gluposti, tachnije, kako ti kazhesh, borish se za pravdu, a to je sasvim isto.
– Ne, to nije isto. To su principi. Borba za pravdu je sveta stvar, a ne...
– Borba za pravdu je konjska balega, momche, borba za principe je borba sa vetrenjachama. Zato c'esh i ti imati slavnu biografiju, momche, samo neko treba da je napishe, kao shto je moju neko napisao. Istorija gluposti je vechnija od istorije pravih vrednosti, eto.
– Ali nije tako...
– Tako je. Borio si se za pravdu i principe i shta si dobio? Pokidane zhivce i neprospavane noc'i. Chujem da c'e te i sa posla najuriti. Od sada zadrzhi sve za sebe momche! Eto ti tvojih vetrenjacha. Bash zato je ovaj magarac, kojeg jashe Sancho Pansa, i od tebe i od mene mnogo pametniji.
– Kako, molic'u Vas?
– Tako. Evo, pogledaj. Sancho! – podviknu zapovednim tonom Don Kihot, – naredi magarcu da jede iz peska.
Vesela gomila je zurila u linjavog magarca, po chijim su se raspuklim kvrgama skupljale muve. Sancho promrmlja neke nejasne rechi, ali se magarac ne pomeri. Onda ga povuche za ushi. Magarac se nakloni, pomirishe po pesku ispred sebe, okrete glavu i poche da pisha.
– Eto, jesi video?! – povikao je Don Kihot prekidajuc'i smejanje gomile. – Magarac nec'e pesak, a ti hoc'esh. Zato, evo ti moj shtit, evo ti sve moje oruzhje i bori se sa vetrenjachama, kad si vec' tolika budala. Konja i nosacha oruzhja nac'i c'esh sam, to je bar lako. Ne volim da se u Manchu vrac'am peshice. Daleko je to, a i lepshe mi je kada imam druga i kad jashem mog Rosinanta.
Prac'eni opshtim smehom i gomilom dece, Don Kihot i Sancho Pansa preko mosta c'utec'i napustishe Amzabegovo. Don Kihot se klatio kao suva grana, a Sancho Pansa je podbadao svog magarca, koji je ishao lenjo i prdeo.
Tiho, prac'en podmuklim smehom gomile, zhurio sam da napustim arenu mog srama.
|