|
И тако. Неко овако, неко онако. А дрека никако да престане, деца су „висила“ на огради моста и настављала су да се деру на сав глас. Затим је гомила полако напустила мост и пошла ка селу. Између њих је нешто штрчало као страшило и, складно гегајући се, кретало се између њих.
– Носе страшило за бостан – рече кривоноги Крум.
– А шта ће им страшило за бостан у мају? – запитао је Петко, звани Зурла који је сисао палац своје десне руке – још није никао бостан, а теби се причињавају страшила за бостан. Мора да је нешто друго.
– Ма, гледајте, нешто попето на коња! – викну неко.
– А, да, ено коња испод њега! Какво чудо! Каква лудост!
Гомила се приближавала и слика је могла бити конкретнија.
– Ено и магарца поред коња, али ми није јасно каква је она животиња попета на њему? Да ме убијеш, не бих погодио шта је, – подвикнуо је Марко Прдавац и прднуо.
Тачно након два минута од ове изјаве Марка Прдавца гомила је стала у средину између продавнице и старе школе. Сада је могло јасно да се спозна да је реч о двојици необичних људи. Један попет на коња, сав од костију и коже, а други на магарца. Коњаник је био као поцепана Циганка и рите су му висиле по слабашном телу, тако да се у целости потврђивала теза кривоногог Крума, да је реч о страшилу. Онај који је јахао магарца, био је сушта супротност коњанику. Био је онизак и округао као буре, а брчићи су давали смешан израз његовом пуначком лицу. У сваком случају није било спорно да је реч о чудним, али доброћудним дошљацима. Зато су се и сви остали убрзо без страха упутили ка овој веселој гомили чудних људи, коња, магараца и деце.
Деца уопште нису била узбуђена због необичних гостију, иако су у почетку онако јако цикала. Једно је дете бројало ребра прегладнелог коња, који је последњим напором носио дугоногог јахача у ритама и његово чудновато оружје. Друго је дете вукло магарца час за реп, час за уши, а час би погледнуло у необичног јахача магарца.
– Чико – обрати се дете необичном госту, које су марке ова кола? Неки нови тип, а? Ха, ха.
Заразно смејање међу публиком.
Јахач магарца је само мрднуо брчићима, погледао доброћудно у дете и није ништа рекао.
– Ко сте ви? – свечано је питао Стојмир, председник Месне заједнице. – и шта тражите овде? Чиме можемо да вам помогнемо?
– Ми смо витезови, долазимо из Манче, из славне шпанске земље – одговори страшило попето на коња.
– Витези? Шта је то витез? – чудио се председник. – Де, реците још једном одакле сте, шта сте и како се зовете? Ова ствар, гледајући са политичког аспекта, није најчистија.
– Ми немамо никакве везе са политиком, господине. Ја сам Дон Кихот, славни Дон Кихот, а ово створење које има част да ме носи је мој, такође славни, Росинант. Овај овде до мене, овај што доброћудно седи на магарцу, је Санчо Панса, мој носач оружја.
– О, Дон Кихот! – викну једно дете. – Читао сам о теби у књигама и нисам знао да изгледаш тако затуцано у стварности. А и овај твој носач оружја. Ју, колико је смешан! Када сам читао о вама, да ме је убио неко, не бих знао да сте толико смешни и затуцани.
Славни Дон Кихот и такође славни Санчо Панса ћутећи су прогутали ову увреду о њиховом достојанству и аутору њихове славне биографије Мигуелу де Сервантесу. Направили су се да нису чули, мада се цела гомила цепала од смеха.
– Дошли смо да видимо једног нашег пријатеља, нашег колегу, – продужавао је свечаним тоном Дон Кихот.
– Вашег пријатеља и колегу? Верујте ми, ви смешни витезови, да овде, у Амзабегову нема толико затуцаног човека који би био ваш пријатељ, а још мање колега, – озбиљно им се обрати сеоски продавац Ђорђе, помало љут што су му одвукли муштерије. – А како се зове тај ваш пријатељ, ако смемо да питам?
Дон Кихот се мало замисли и почеша по глави.
– Мислим да се зове Мето, да, да, Методије Манев, писац, борац за правду и за свакојаке пичкине димове. Зато смо хтели и да га видимо, да разменимо по коју реч са њим.
До тада, смештен на рубу ниског бетонског зида, ћутећи сам пратио све то догађање, али ме је неочекивани преокрет поразио, тресле су ми се ноге, по лицу су почели да ми надолазе мрави када сам зачуо своје име. Гомила је, отворених уста зверала у мене и очекивала моје даље поступке, а ја никако нисам могао да смислим говор којим бих одговорио.
Изашао сам на брисани простор и тамо стајао као сува грана.
– Ево га – викну једно дете поцепаних панталона. – Ево вам писца којег тражите, ха, ха, ха.
Дон Кихот потера мало коња, приђе ми и, не силазећи, даде ми руку да бисмо се поздравили. Збуњено сам прихватио пружену руку и тог тренутка пожелео да се земља отвори и да ме живог прогута.
– Здраво, колега – викну Дон Кихот. – Драго ми је што сам те пронашао.
– Како колега... овај... ја вас не познајем... како...
– Ја сам Дон Кихот од Манче, а овај овде је мој носач оружја, такође славни Санчо Панса.
– Дон Кихот?! Он је живео пре много векова... није могуће...
– Могуће је колега, могуће. Човечја глупост је вечита и то је једини разлог што смо преживели толике векове. Најзад смо били решили да одморимо старе кости, када, ето, појави се ти. Ево – рекох мом драгом Санчу Панси – згодне прилике да предамо славно оружје овом човечуљку. Након тога можемо да се одморимо, а он ће да продужи наше славно дело.
– Ви вређате! – протестовао сам.
– Уопште не. Само причамо истину. Ти си Дон Кихот из Амзабегова и свечано те проглашавам за настављача мог светог дела и у то име ти предајем овај штит и копље.
Гомила се кидала од смеха.
– Чекајте...
– Нема шта овде да се чека. Ти си једини који се у ово време занима за велике глупости, тачније, како ти кажеш, бориш се за правду, а то је сасвим исто.
– Не, то није исто. То су принципи. Борба за правду је света ствар, а не...
– Борба за правду је коњска балега, момче, борба за принципе је борба са ветрењачама. Зато ћеш и ти имати славну биографију, момче, само неко треба да је напише, као што је моју неко написао. Историја глупости је вечнија од историје правих вредности, ето.
– Али није тако...
– Тако је. Борио си се за правду и принципе и шта си добио? Покидане живце и непроспаване ноћи. Чујем да ће те и са посла најурити. Од сада задржи све за себе момче! Ето ти твојих ветрењача. Баш зато је овај магарац, којег јаше Санчо Панса, и од тебе и од мене много паметнији.
– Како, молићу Вас?
– Тако. Ево, погледај. Санчо! – подвикну заповедним тоном Дон Кихот, – нареди магарцу да једе из песка.
Весела гомила је зурила у лињавог магарца, по чијим су се распуклим квргама скупљале муве. Санчо промрмља неке нејасне речи, али се магарац не помери. Онда га повуче за уши. Магарац се наклони, помирише по песку испред себе, окрете главу и поче да пиша.
– Ето, јеси видео?! – повикао је Дон Кихот прекидајући смејање гомиле. – Магарац неће песак, а ти хоћеш. Зато, ево ти мој штит, ево ти све моје оружје и бори се са ветрењачама, кад си већ толика будала. Коња и носача оружја наћи ћеш сам, то је бар лако. Не волим да се у Манчу враћам пешице. Далеко је то, а и лепше ми је када имам друга и кад јашем мог Росинанта.
Праћени општим смехом и гомилом деце, Дон Кихот и Санчо Панса преко моста ћутећи напустише Амзабегово. Дон Кихот се клатио као сува грана, а Санчо Панса је подбадао свог магарца, који је ишао лењо и прдео.
Тихо, праћен подмуклим смехом гомиле, журио сам да напустим арену мог срама.
|