|
 Јесмо ли уопште свјесни колико се и сами крунимо одласком у вјечност наших драгих и блиских суграђана чије је постојање пунило наше биће употпуњавајући га у оној сразмјери колико смо их суштински доживљавали. Санко Шехић је био аутентичан изданак мостарске лозе у којој се сублимисало ведро, оптимизмом обдарено и продуховљено биће Херцеговца. Попут џемре из лишајем опечећеног камењара, из њега је исијавао врцави хуморни пјев као одбљесак сунчаних оаза његове простране и племените душе. Сунчани слапови медитеранског сунца нашли су своју оазу у дјечачићу из Бркићеве улице а потом је деценијама избијала свом енергијом обогаћујући све оне који су проводили часе с њим.
Санко Шехић је мостарски булбул из башча поред Неретве и Радобоље, казивао би Мишо Марић опијен његовом благом душом и тихим корачањем кроз вријеме. Осебујног шарма, акцентираног осјећаја за свијет око себе и пажљивог посматрачког сенза, као одани сљедбеник Дионизија, Санко је плијенио пажњу не само свог пажљиво одабраног друштва него и свих Мостараца. Родни град му био гнијездо из кога није волио избивати сем у позним годинама.
Господских манира, шармер и боем са стилом, музички надарен, шездесетих година бавио се свирањем страсно испијајући животне сокове и као безазлени младић осјећао да вријеме стоји. Памтимо његову фигуру уз бубњеве на терасама хотела Неретве, Мостара, Бристола, Буне, култне кафане Париз на Штефанијалу, потом у Грацу, Башкој води, Лиштици… Свугдје доносио радост и себе у цјелости. Са сабраћом по еснафу Мимијем Ступцем, Фадилом Карићем, Лелом Хаџићем, Васком Вујовићем, Ђанијем Салковићем, Миром Сефићем, Магом и иним музичарима кроз ноте путовао по Гранади, Риму, Паризу, Севиљи, далекој Русији уз Лару, са Френкијем до Америке.
Зашто ли је волио капе остаће тајна. С капом је био онај познати Санко из Бркићеве који је сатима посматрао људе како журе да негдје стигну и важне послове обаве.
У Народном позоришту провео готово цијели радни вијек радећи као сликар извођач. У сјени актера представа остављао свој отисак на сцени, у умјетницима и особљу још значајнији. Позориште је доживљавао као своју кућу а чланове колектива као ширу породицу. Друговао и испијао ноћи са Зуком, Решетаром, Лепетићем.
Санку смо виђали и на мердевинама са кичицом у руци како маштовито и калиграфски исписује називе фирми. Радио је то са пуно смисла и уживања, потпуно се предајући послу којег је волио.
Потписнику ових редака поклонио аустроугарску разгледницу Хотела Неретва са исписаним цјеновником у коме се једна ставка односила на цијену чишћења ципела. Сад је то хамајлија од драгог Санке.
Посљедње немирне ноћи проводио је у Америци жељно чекајући поновни сусрет са Бркићевом – улицом дјетињства. Отишао је међу звијезде да сања свој Мостар у коме је увијек тријумфовао комшилук као парадигма хуманог начина живљења. Хида, Горан, Јасмина, Фарук, Златко, Звонко и Мостар могу бити поносни на особену личност какав је био Санко.
Маестро, хвала ти велика за људскост која нам данас тако недостаје.
|