|
како ми је ријеч одсјечена
у бујици надошле инспирације потекла
са извора и довишта прадједова
на кољеним цупкана и хуцкана, да ојача
порасла и саму је себе прерасла,
увојке гараве пустила к’о дјевојка
омамљена, мрежу око себе направила
у буџаку нениног куфера се скрила
стих неки, да се завуче у њег, све прежала
да пером гушчим јал’ калемом каквим
буде накалемљена и овјековјечена
да не буде више у чекмеџу закључавана
да из лахке ријеке памћења инсанског
буде извучена к’о утопљеник неки
чекала и дочекала
аман Јараби, домаћина свог – мене.
|