Па чему, пита се у чуду човјек, онда уопште и служи ум, искуство и све знање ако не и познавању основне чињенице живота коју ваља уважавати на првом мјесту, а то је да се он проживи колико толико у миру и слози, а не у јаловој нади да билокакве подјеле значе уопште корист?
И чему то и данас понављати рогатим (богатим), те и онима који „изучише“ све науке а не схвативши и не узимајући у рачун најважнију како ваља бити довољно укупно снажан, а што значи и истински паметан како би се схватио и прихватио највриједнији наук коме нас најбоље приводи сазнање да је овакав и у свему дивљи свијет у коме првенствена влада право јачег, а што ће рећи и бројнијег, једино што га непрекидно ваља имати на уму? И шта то уопште и вриједи када се и данас све понавља на исти свегубитнички, самоубилачки начин неуког?
Те коме то и уопште вриједи говорити у времену свеукупне трагичке разједињености, а што ће рећи и свесебичности која се огледа у свим манифестацијама недруштвеног живота а да ником и не пада на ум проста чињенице да нешто супротно и једино општекорисно што се и не тако давно очигледно дешавало говори сву истину а насупрот свим индивидуалистима који у општој гужви и метежу гдје се ништа не разабире до грабежи и отимања, у мраку примитивизма чине то што чине, те да и све зато запада све дубље у чемерну неизвјесност дивље разједињености која пријети и свеопштим неуспјехом живота?
И на крају још да споменем: ко је и могао донедавна помишљати да би и у друштвеној заједници што се звала Југославија – јужна и славна – са њеном и протеклом снажном заштитничком армијом која је чинила сву њену сигурност и перспективу – није ваљало сужавати те и напросто угрожавати а како се то и данас сербез чини, њену стабилност, те и високо уважавање између великих и малих?
Малих који остају такви на свим пољима општеживотне опстојности, па и на спортским теренима гдје се и недавни пораз од пола туцета голова „репрезентацији“ управо разједињених јужнобалканских државица показао све, те и питање да ли ће се и убудуће такав све до жалости расклиматани друштвени организам моћи равномјерно и репрезентативно укључити у билокакав однос са другим, већим и неупоредивим, јачим конкурентима?
И чему онда још ваља придавати икакав значај у злом актуелном времену осим релативности чињенице што ју је неком приликом, не тако давно, апострофирао уважени загребачки социјалист Бранко Хорват рекавши како ће се Југославија вјероватно распасти, а онда и опет састати али као суверена држава која једино таква, и искуством обогаћена може једино имати некакав raison d’être, реалну могућност да постаји и нормално функционише док је све друго само заблуда, блеф и бесмислена, неприродна фарса коју свим силама подржавају они заблудјели који од тога виде своју дуплу, индивидуалну корист:
- „Коларићу, панићу, плетемо се самићу,
- сами себе заплићемо, сами себе расплићемо…“
|