|
Сада кад те гледам изван јаве
све што си била живи у мени
љуљ дјетињства уз таласе плаве
што ме прате у живота сјени.
И кад ми се губиш у даљини
у ноћи ми засјаш у ведрини.
Све ми се чини кад напнем уши
шум ти чујем и кад сам далеко
извором што пуни се у души
треном сваким видим лице неко.
Без тебе сам жедан још више
травка што вапи за капљом кише.
Заплела си замке ми у слутње
из нити што се губе у пјени
измијешала страсти и жудње
извлачила златну нит у жени.
Младост кад се просула у жеље
воденице што и даље меље.
Млинара кога прождрла вода
кад су твоја нестала крила
он и даље у сјећању хода
и с њим још бродарица вила.
Сваки трен живота пољуб минуте
траг је страсти с усне скинуте.
|