|
(…, тешко протицање времена спорог
сунца и киша рађања и смрти)
Драга моја
Не тугуј
Смрт је само дубок сан
Губитак тренутка
Заустављени покрет
Путујмо кроз живот
Радујмо се животу
Пригрлимо
Успомене
У фотографији
У прамену косе
У неизговореној речи
У искричавом смеху
Непоновљивом
Лепом
Призовимо успомене
Ублажиће нашу бол
Омекшати душу
Ослушнимо ветрове сећања
Док тугујемо за оним кога нема
Ми заправо
оплакујемо своју Смрт
Умиремо са сећањем на Смрт
Док се задржавмо у животу
и одгађамо своје нестајање
Нисмо ли већ мртви
Само нас илузија нагони да живимо
* * *
И тако путујући животом
Заборављамо на Смрт
Како је тешко гледати у Сунце
Како је тешко
упрти очи ка Смрти
И док се улична светла пале
Безброј пламенова
свећа осветљава наш пут ка Смрти
Не тугуј
Смрт је само заустављени тренутак
Призивање успомена
На крају на пута чека Смрт
Бела
Непоновљива
С нежношћу
Твоја
Дара Стојиљковић
|