|
Књига У даху самилости подјељена је у четири цјелине. По првој је насловљена књига, друга цјелина насловљена је као Дјеца раја, трећа Трагање за човјеком, а четврта Плач камена. Заједничка нит која веже сва четири поглавља је бављење човјеком, најприје као социјалним бићем, као обитељском емоционалном чињеницом и на крају као мисаоним и религиозним бићем. У првом поглављу заправо имамо оно што би се могло сасвим прецизно назвати социјалном поезијом. То је свијет у којему Гаврић професионално живи и он нам је дао изнимне слике свеколике типично наше биједе испуњене категоријама као што су прогнаник, повратник, бескућник (не онај амерички) и у истима нам је подарио и обдарио нас низом прелијепих стихова, који уз све потичу доброту и покрећу на размишљање. У другом дијелу преокупиран је својом обитељи посебице дјецом и ту се можда и налази најбоља сувремена пјесма о дјетету на нашим просторима.
„Док те гледам
небо ми је на дохвату
Док те љубим
цио свемир ми је у загрљају
Док себе
у твојим очима гледам
Знам бесмртан сам.“
У трећем поглављу он трага за човјеком, за нашим људима овдје и сада, било да су умрли, погинули или су још живи. У пјесмама овога поглавља он се дотиче и конкретних ликова као што је Никола Шоп или Марко Мартиновић, али се бави и категоријама људи без душе, и разним карактерима којима обилује наша сувременост. У четвртом поглављу вратио се обитељи, тј. својој недавно умрлој мајци посветио неколико пјесама и тако заокружио своју зрелу људску и пјесничку окупираност човјеком и на неки начин дотакао се виших сфера, о којима ће опсежније и темељитије највјеројатније проговорити у слиједећој збирци.
Гаврић је своју поезију објавио у реномираној библиотеци поезија Напреткове подружнице у Витезу, као петнаести наслов и као једанаести аутор, а сви су из Лашванске долине.
|