|
Он је тренутак, минута која траје али никада да би завршила сат или дан, него да би поново скочила и појавила се слична или након три, пет или десет година. Немогуће га је доживљавати само као сликара јер би то дефинитивно био фалсификат његове биографије, у којој би миноризирали што он јест: опсерватор друштвених прилика, око духовито-критичког садржаја, повремени политички актер, инсајдер у архитектури, емотивац са гардом.
|
Марин Топић: Међугорска госпа, уље на платну, 1984.
|
|
Све то могуће је пронаћи у његову сликарском оквиру који се од осамдесетих година формирао и пунио уз дуже и краће станке. За себе каже даје регионални сликар јер је велики дио његова рада посвећен локалном пејзажу Буне и Благаја, Неретве, Илића и питомим композицијама мртвих природа са обавезним исхекланим столњацима наших бака. Хвала му на тој меморији, као и за „Мостарске платане“ и „Башчу на Рондоу“ која се сада залијева тржишном утакмицом кредитних картица.
Али није му вјеровати, макар не у потпуности, јер да је рођен нпр. у Осијеку сада бисмо гледали воду Драве и равни славонски крајолик. Не бјежећи од чињенице да смо сви дијелом оно из чега смо потекли и што нас окружује, вјерујем да је дио Маринове истине у сликарству као психолошкој потреби, самом поступку сликања који му посебно у његовим вјештим хиперреалистичким фазама доноси мноштво концентрације, посвећености само једном проблему, потребну устрајност и фокусирање на битно. А то фокусирање на неки начин почиње много прије усвајања хиперреалистичке технике, отприлике када његови многобројни пејзажи престају дословно мотивски, када се поглед сужава и јављају се само детаљи, као у примјеру онога типично Мариновог именовања „Шипци у Ћеле“ успјеле композиције линијске мреже огољеног грања, осушених и распукнутих неправилно округластих форми у свјетлини атмосфере. Тада почиње оно што његовој природи итекако одговара, а то је истраживање технике у оквиру суженог мотива односно почетак рада на циклусу именованом „Вода“. Све је избрисано, мост и кањон ријеке, питомина и снага воде; слика се претвара у растер природно бојеног облутка и пијеска, хипнотички нас веже и метафорички учи колико се морамо мијењати да бисмо остали исти, јер ни једног тренутка не стојимо у истој води. Једном апсолутно усвојен, тај се мотив увлачи у надреалне композиције средњевјековних градова, крижарских бродова низоземског крајолика са каменим крстачама, и особно ми најдражу компилацију Далијевог Криста Јуана де ла Круза. Комбинирањем наизглед несродних мотива Марин улази у незахвално подручје сличности и разлика назора и свјетова, али он је дефинитивно особа са храброшћу за таква поимања и смислом за истовремено кориштење сценско-барокне узбудљивости и леденог одмака фото апарата. Вјерујем да је то управо раздобље у којем је досегао своју духовну и ликовну зрелост, и мјесто у којем би његова луцидна природа требала пронаћи свој мир.
|
Марин Топић: Одвјетник Јосип Муселимовић, уље на платну, 2006.
|
|
Али, ако… а код Марина је то могуће. Већ слика своју мајку у њеном микрокозмосу, испред куће у којој га је одгојила, са отвореним прозорима и мушкетинима, цекера пуних јабука и карактеристичној пози. Већ слика Рондо реминисценију прошлог времена, са људима који су дневном ритуалу чинили дух тог мјеста и онима који више нису са нама, а чије осмртнице на платанима надопуњују тај исти дух. Он то једноставно мора направити, ослушнути дах прошлости, зауставити га, омирисати genius loci и пренијети нама.
|
|
Задња измјена: 2006-08-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|