|
Да којим случајем нема талентираних, људи не бисмо знали вјеровати у Јединог Створитеља Свега. Настрану антропоморфизми сваке врсте. Талентирани и вриједни људи, оличење су Његових Моћи и Доброте. Што о томе мање мисле и више раде, утолико су то више и боље, очигледније.
Управо у том смислу и значењу, академик Бошко Кућански, на сјајан начин успјешан је и цјеловито остварен човјек и умјетник.
* * *
Академик Бошко Кућански је човјек с неколико доктората и професура, књига из струке и патената, али и књига поезије, књигом дарованих му пјесама које ликовно опремио и издао под насловом Уздарја, аутор је несличне књиге Пластична анатомија – научно и ликовно дјело, има двије величанствене монографије о скулпторском и сликарском дјелу које је издала Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, дјела су му одложена у небројене галерије и домове широм Свијета, има велики број дјела у споменичким комплексима и јавним објектима, интерпретиран је у текстовима најзначајнијих сувременика током посљедњих 50 година, има уистину импресиван број самосталних и заједничких изложби, каталога, интервјуа, студијских путовања, али, устврдит ћемо без устручавања, доминантно је: Пјесник.
|
Бошко Кућански: Шкољка
|
|
Бошко Кућански је Пјесник у смислу и знаку пјесничке традиције која је Живот увела у Вјечност и учинила га Вјечношћу. Кућански је и сувременик сјајних умова и талентираних људи као што су Иво Андрић, Мак Диздар, Васко Попа, Оскар Давичо, етц., све скупа их је одушевио својим прегнућем и постигнућем. Академик Бошко Кућански, човјек је блиставо позитивне и огромне радне енергије.
* * *
Људи су одувијек на разне начине гонетали и досезали смисао и чудо своје појаве и свога присуства, дакако, с различитим успјехом и дометима, а овисно о полазишту – снази дара, избору пута и средстава. Мудровали и лутали као гуске у магли, или радили и излазили на крај са собом и окружењем, Злом и Добротом. А свијет је најнемилосрднији према добрима.
Скулпторска остварења Бошка Кућанског по форми и композицији, овисно о тематско-мотивском опредјељењу и избору материјала, као и његови цртежи и његове слике, таман одговарају представи коју досежемо својом имагинацијом, ма како осјећали и замишљали себе и живот, друге људе и ствари у окружењу и умјетност, били забринути, одушевљени или ужаснути, наспрам крајњег исхода свога присуства и својих моћи.
Уистину, суочени с дјелима Бошка Кућанског, понајприје увиђамо како су то остварења настала у крајње рационалном и емпиријски увјетованом односу. Облици су остварени на начин утјецаја вањских сила, алатима и прстима, снагом замисли, али до нивоа у којем их таквима чини унутарње присуство мотива из живога контекста, или мјесто његовога прилаза и обухвата у дугом мисаоном котрљању, клизању и расједању, успјелим и неуспјелим човјековим покушајима и настојањима као увјетом ауторске мјере.
У конкретном примјеру, ријеч је о употреби енгобе и теракоте, мермера и бихацита, дрвета бријеста, крушке, дивље трешње као масе, а канапа, конопа и ужета као везивног смисаоно емотивног и естетичког ткива- које је уведено кроз избушене отворе. Тако је бронца Бошка Кућанског довршена полирањем до високог сјаја бљеснула у букетима и даровима: Букет за Надежду, Златан прстен на води, Рани лист, Бронзани феникс, Сањар, Букет за Бориса, етц. Дакле, сасвим слободно са становишта фигурације и волуменизирања материјала, али као чаробним штапићем – естетски довршено.
Међутим, као у контрапункту, Кућански нас суочава и са сасвим различитом могућношћу рада у бронци: фасцинантно густо рељефне и тактилно, сугестивно изведене површине: Отац, Капија, Катедрала, Источна бајка, Бронзани градитељи, Брест из села Јевремовца, Адам, етц. Кућански је умјетник који у сваком материјалу може открити безброј једнако вриједних могућности реализирања своје замисли, јер, досљедњо истрајава у раду све до потпуне присности с њим, а присност се поствари као особна тајна и чаролија коју гледатељ не умије развргнути.
Скулптуре Бошка Кућанског изведене у висини од 15 цм до 2 м, дрвене скулптуре Бошка Кућанског израђене од патинираног дрвета бријеста, храста, трешње, крушке, занимљиво је, али сасвим неовисно о величини – ако већ нису просторне – остављају подједнак дојам монументалности. Једнако је са скулптурама од теракоте, рађеним највећма као мале форме. Њихова волуменозност, композиција, несагледива и неухватљива организација материјала подједнако лијежу и измичу рецепцији проматрача, као и сваком настојању да сагледа несагледиво. Ријеч је о томе, да је Бошко Кућански у идејном и практичном нивоу сасвим ријешио управо тај страшни проблем несагледивости свијета. За Кућанскога, то није тајна, барем, никако више него што би то могла бити интрига и изазов који увијек успјешно рјешава.
Примјереност и саображеност техника и материјала које у скулптури користи Бошко Кућански, најбоље се могу сагледати и потврдити на његовим радовима од камена, вјештачког камена и гипса. У суштини, ријеч је о уистину цизелерском раду и односу, захтјевном и ризичном са становишта захвата у масу, уистину тешком кад је у питању камен и гипс. Ријеч је о раду и високој мајсторској вјештини естетизирања у традицији најбољег занатског искуства, али и најсувременије опције – кад је ријеч о исходу и облицима.
Скулптуре: Мајстор и његова сјена, Расколни камен, Борисов камен, Споменик Бици за рањенике на Макљену, Завјетни камен, Талисман, Изворни камен – неуспоредиви по физичким размјерама, сасвим су једнаке са становишта примјењене технике обраде, поетичког захтјева и умјетничког досега. Ту чињеницу потцртава већи број малих форми од мермера које углачане до високог сјаја – потврђују досљедност скулптора у постизању савршенства: Бистрик, Извор, Извор II, Мермер и звуци. Све разлике и блиставо уједначени досези у дјелима Бошка Кућанског, еклатантно свједоче о несличној људској отворености и ослобођености, о снази дара којему ауторов рад одређује сјајну мјеру.
* * *
Присуство ужета/конопа и тачке ослонца, чине рјешења Бошка Кућанског прихватљивим и читкијим, али умјетникову инвенцију у поступку креирања и конкретизирања замисли – за највећи број проматрача још даљом, његову тајну још већом.
На том мјесту, дакле, јавља се за дјела Бошка Кућанског карактеристичан херметизам који, као увјет ваља савладати – зарад досезања и разумијевања крајњега смисла и поанте, његове бистре умјетничке поруке. Бит ће изврсно, ако барем помислимо, како је тајна у дјечијој игри клипа и канапа која је у дјелу Бошка Кућанског умјетнички саображавана цијелим умјетничким путом и умјетнички чувана као евидентиран биографски податак.
У одређеним ситуацијама, с обзиром да се аутор без зазора сучељава с најопћенитијим изазовима и појмовима, умјетник нас обара с ногу експресивношћу и лиризмом својих рјешења: Небеска кочија – гипс, Плава гробница и Цвијет за плаву гробницу – теракота, Прелаз преко Албаније – теракота. Али, тај прелаз преко Албаније, скулптура од теракоте висока 14 цм, одише таквом монументалношћу Божијег Усуда, човјекове судбине и људског прегнућа да се савлада препрека, таквом снагом ауторског доживљаја и дубином људског суосјећања, да је тешко и помислити на било какво компарирање или уопће, могућност успоредбе. Зато, само због истинског уважавања Нобеловца Михаила Шолохова, италиком означавамо синтагму: човјекова судбина.
То, како је могуће сучелити се с тако великим изазовима и избјећи сваки вид банализације у призивању и изналажењу, у реализацији рјешења и остати свој, питање је на које није могуће дати одговор. Вјеројатно, чињеница, што Кућански одваја умјетничко и естетско, и што омогућује њихову дијалектичку комуникацију чини да добија тако избалансиране исходе бављења скулптуром и сликарством.
Његови цртежи су толико наглашено волуменозни, да их можемо гледати као његове размотане/развијене скулптуре, али су размотане површине толико плошне, да их не можемо не гледати и не видјети као слике, било да су једнобојни или у боји.
|
Бошко Кућански: Рајске слике
|
|
Слике које ради Кућански, прекрасни су, бљештави колористички есеји изведени цртачки досљедно и минуциозно до савршенства, а сијају као витражи. Синкретичност свега што ради, умјетничку појаву Бошка Кућанског неупитно издваја и чини доминантно пјесничком.
* * *
Бошко Кућански је умјетник наглашене сензибилности и прецизне сасвим довршене осјећајности која не држи до сензација, али их може по жељи произвести.
Сјајан примјер томе је скулптура Спирални зов, теракота, 1990. године, изведена с толико осјећања према маси од које је вајана, да то запањује. Али, једнако и спрам окружења из којега се човјек жели и настоји издвојити. Суштина тензије спиралног успињања очитује се на ивици у спиралу увијене глинене масе тако, што се ивица спирално увијене траке изобличава због притиска изнутра, под теретом саме масе која се опире спиралном увијању и успињању. На крају – масе нестаје, а продужава се увијати тек крајичак изобличене ивице која је сада ослобођена масе! Уосталом, ко је до краја остварио своју жељу и намјеру? Спирално се крећући у маси, духу, тежњи?! Зато, на крају, остаје само тежња сасвим испражњена од средстава за своје остваривање и остављање утиска, за било какво афектирање. Тежња као навика да се истраје и буде људски досљедан.
Или, Спомен на омладинску пругу, 1977. године – с обје стране истрошен и затупљен крамп израђен у енгоби. Сапутник из 1941., теракота, вишеструко је наоружан, а Сапутник из 1971., теракота – сасвим је разоружан. Мајстор и његова сјена, камен, гвожђе. Мајстор се претворио у камену сјену своје скулптуре. Скулптура и њезина сјена – мајстор и његова сјена – неодвојиво су повезани и спојени тешким гвожђем које је једним дијелом мајсторов алат – мајстор и маргарита. Ох, тај моћни Булгаков. Идеја и реализација су недвосмислено и подједнако пјесничке. И, исте. Не да се тај, Кућански, јер зна куда је пошао, чиме ради и докле треба стићи. Једнакости су језик и прича у композицији романа, маса и вјештина обликовања идеје у композицији скулптуре. Етц.
Дакако, ако прихватимо како је Бошко Кућански пјесничка природа, бит ће и лакше разумљиво његово дјело. Што би рекао, недавно преминули пјесник Душко Трифуновић, у природи је пјесничкој да: види сјај сјајније, мрак мрачније, али и да од тога двога умијеси сјајни мрак, односно, у сваком случају да пронађе рјешење сваког тренутка и да му тако одреди фазу смисла и развоја, животну мјеру.
Тада ће, Бошков Банатски диптих, синути у генијално поједностављеној опцији заролане и савијене банатске оранице у скулптуру на којој можемо отчитати све из отворених пространстава Неба и Земље на којима су вриједни орачи сложили бразду на бразду, а Мирна лука свила своје валове – па се љеска бонаца.
* * *
Поетички гледано, скулптуре и слике Бошка Кућанског своде и релативизирају свеколико човјеково искуство на идејно, умјетнички и естетски одређену и поуздано релевантну мјеру ауторског виђења. Кућански је од ријетких и просвијетљених. Он функционира беспријекорно и сјајном мјером, апсолутно и без погрешке постиже уједначен исход и домете. Он истражује и продубљује свој однос до тренутка у којем ће синути сасвим избалансиран резултат. Зато се и догађа, па постиже врло занимљиву и тешко сагледиву композицију и однос маса који је из сваке пројекције гледања различит, али увијек и тачан и естетски самјерљив, савршен као постигнуће.
Нема сумње, цијела, монументална појава умјетника Бошка Кућанског израста из његовог односа према животу и сопственом животном путу који цијени, материјалу и техници реализације његове замисли. Та врста и тај ниво саображености свих поступака који ће резултирати умјетнином и јесу његова поетичка референца par exellence. И, није никакво чудо, кад Иве Шимат Банов каже: како је Кућански и школа и узор, па затвара школе одричући узоре и постаје школа, јер узор јесте.
* * *
Естетска непретенциозност скулптура и слика Бошка Кућанског, уствари је привид. Ријеч је о сјајној мјери и неупитном савршенству уратка, а савршенство које има мјеру мимо себе, тј. у умјетнику, једнако тешко досежемо кад га покушавамо остварити и препознати. Човјек је несавршен и савршенство му измиче, јер га одриче његова природа. Увођење ужета и његово провлачење кроз дрво и теракоту, говори о Бошковој чистој, недвојбеној ауторској представи оствареној сасвим ослобођено како би се дефинирао живот и живи контекст у цјелини појаве и дјела, а тако и дала коначна – непретенциозна веза за прилаз дјелу, ако не и његова декоративна димензија, функција и смисао који нас увезује у Живот.
* * *
Фасцинантна је оданост Бошка Кућанског жилавом дрвету бријеста. Дивље крушке. Дивље трешње. Дрвету, које је патинирано у коначно обликованој скулптури и структури, тврдо као ковано гвожђе. Можда је то и сјета, спрам специфичног стабла и крошње од којег су буктале бројне шуме, а које под дејством киселих киша убрзано нестају. Брест је уклет, али, Брест је и бесмртан. Како да не.
Уклет јер нестаје и његова скулптура јер је без ужета.
И, бесмртан је брест, јер је постао скулптура Бошка Кућанског. Скулптура, која је процвјетала провлачењем ужета у богатој стилизарној крошњи и тако непорециво дјелатног умјетниковог присуства. Умјетник брижљиво и педантно с невјеројатним осјећање сигурности за сваку цртицу – цртежом исписује Молитву за младе брестове.
Уствари, Бошко Кућански је умјетник који радо дарује и тако in continuo одржава супериоран однос и доминацију свога присуства. Највећи дио своје неупитне супериорности Кућански несебично преноси на своје дјело, скулптуру, цртеж, слику, на тај начин и његова постигнућа добијају то својство, задржавајући и одражавајући их као својеврстан херметизам и као неупитан хуманизам, као захтјев да се надмеће у разумијевању са свима који имају духа.
* * *
Насупрот свим знаним и незнаним настојањима и постигнућима у Босни и Херцеговини, Бошко Кућански је умјетничка мјера стварности Босне и Херцеговине, на непријепоран и непорецив начин. Бошко Кућански успутно, свједочи непристрасно и истинито о томе, како је Босна и Херцеговина културно-цивилизацијски амалгам јачи од свих наших произвољности. Амалгам, који ће нас у крајњој инстанци побиједити. Јер, кратак је наш живот и крхко је знање. Живот зна више од свих нас. А Бошко Кућански је од ријетких који то знају примјерено цијенити и који тој врсти успостављеног изазова, могу умјетнички одговорити.
|
|
Задња измјена: 2006-07-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|