|
Наравно да боли
(Ja visst gör det ont)
Наравно да боли кад пуцају пупољци.
Зашто би се уосталом прољеће двоумило?
Зашто би се сва наша жудња врела
везала у ледчемерно бљедило
Умотан зар био је пупољак зиму цијелу.
Шта је то ново што изједа и хрли?
Наравно да боли кад пуцају пупољци,
бол оног што расте
и оног што грли.
Да, сигурно је тешко кад капи падају.
Од бојазни стрепећ’ тешко објешене,
хватају за гранчицу, надимају, клизе –
тежа их повлачи тако припијене.
Тешко бити нећкав, растрган и плах,
тешко ћутит’ бездан што вуче у безнад,
ипак истрајати кад те је страх –
тешко хотјет’ остати
и хотјети пад.
Кад помоћи нема и кад је најтеже,
пупољци дрвећа усхићено пуцају.
А кад страх никакав више не стеже,
капи гранчица блистајући падају
несвјесне да су дрхтале од новог
несвјесне да су стрепиле пред лет –
ћуте натренутак сигурност највећу,
почивају у вјери
што твори свијет.
Превео: Харис Туцаковић
|