|
Како истиче и записа један од двојице рецензената Жељко Граховац у тексту „С праизвора свијета“, и заиста, квалитетна путописна проза спада у оне ријеткости којима се књижевност на нашем језику доиста може поносити те, да је среће и памети, и афирмисати на ширем плану, рецимо (у оквиру међународне културне размјене – којој, посебно оним правим и правовременим пријеводима рецентних књига наших аутора на свјетске језике, доприносимо много мање, него што бисмо могли и морали)…
Е, да је више памети…
И као што најчешће бива: након десетак књига најразличитијих жанровских усмјерења, објављених током плоднога тридесетогодишњег књижевног рада и културног дјеловања (довољно је само споменути оснивање Културног друштва Бошњака Хрватске „Препород“, те покретање и уређивање ревије „Бехар“ у Загребу), Ибрахим Кајан је своје дуго очекивано чвршће везивање с матицом – домовином (БиХ), заправо, с родним Мостаром (након три десетљећа живота у Загребу), на најбољи могући начин најавио и попратио објављивањем изврсне књиге путописа под насловом „Трагом Божјих посланика“.
У првом, тешањском, издању ове књиге, у кратком поговору (под веома знаковитим насловом „Запис о времену када сам био сретан“) сам је аутор најпрецизније одредио природу и квалитет авантуре из које су изњедрени, настали текстови о којима говоримо: „Највећа авантура која се човјеку може догодити кажу мудри људи – сусрет је са самим собом. Ако икада човјек може бити истовремено и сам и са остатком свијета, свакако је то у тренутцима сусрета с палачама и храмовима, оним опипљивим траговима мисаоног свијета што посредују контакт с људима који су некада давно били. Од блиставих грађевина једино су љепше и мисаоно потицајније – њихове руине!“
Надаље, с отвореношћу и са знатижељом правог умног човјека и интелектуалца, Кајан је, на израван потицај усмене турске и курдијске предаје и с великим особним занимањем за праповијест древних култура, напосе за настанак, за смисао и значај СВЕТИХ КЊИГА у којима су утемељене велике монотеистичке религије, у прољеће 1990. године одлучио пропутовати и ходочастити област у југоисточној Турској (зато у поднаслову ове књиге и стоји одредница – „Турски дневник“), у народу названу „Peygamberleri ovalari“ („Подручје Божјих посланика“… Врло брзо, испоставит ће се да је то једна од најатрактивнијих у свијету зона „хисторијско-археолошког туризма“ – о којој се, међутим, у широј културној јавности (барем код нас), зна јако мало, готово ништа… Древност, зачудност, величанственост и значај материјалних остатака културе што су настајале и цвале, чак три до четири миленија прије Криста (на неочекивано малом простору и, с готово никаквим шансама да, након толико времена, било што од њих преостане – осим праха и пепела), тако су опчинили аутора (Ибрахима Кајана) ове књиге – да се његово свједочење о посјети светим мјестима морало изразити и уобличити као осебујно литераризирана исповијест суштине, богобојазно страствене духовности: ступањ „уживања“ у предању што збраја у себи и чува, у траговима „с лица мјеста“, чак и оне праповијесне недостижности за које смо увјерени да се ни на који начин не могу „увезати“ у неки иоле реални генеалошки слијед што нас, у овом времену изравно води к самим изворима постанка свијета управо је толико висок, да се на појединим мјестима у тексту свједочење омађијаног путника претвара у литерарну евокацију митских личности и давно прохујалих збивања у којима, заправо, коријени „контекстуалног“ њихова у светим књигама и сам значај што га они, с религијског и с повијесно-културолошког аспекта, имају за све сљедбенике великих монотеистичких религија, прије свега јудео-кршћанства и ислама.
И на крају, казивања и приче о Божјим посланицима Ибрахиму (Абрахаму), Мусау (Мојсију), Хидру (св. Јурју или Ђорђу) и осталим, управо плијене читаоца страственошћу и богатством несвакидашње духовне авантуре којој би равну тешко било замислити, каква год бисмо мјеста на нашој планети пројицирали као могућ циљ путовања и обиласка. Због свега реченог и написаног, али и због онога што се само наслутити може, књигу „Путем Божјих посланика“ књижевника Ибрахима Кајана, посебно њено друго допуњено издање, треба читати, ишчитавати у осами и миру. Јер, оваквих књига је заиста мало, тим прије што је она (ова књига) исписана бриљантним језиком у коме има поетичности, тајновитости и мира минулих, а тако значајних времена. Књига је обогаћена и фотографијама, што је само разлог више, да је, чим прије, узмете и кренете у „авантуру“, заправо, њено читање…
|