|
Кад умру ријечи,
отровне мисли притисну човјека.
Кад почнеш пипкајући тражити ближње наочале,
схватиш да више добро не видиш.
ал’ видиш најбоље
па почну ријечи да гњију,
па почнеш сам себи воњати,
па почнеш тумарати
и тражити нешто што сваком ловцу умакне.
А, ко је то икад
у трагању потпун циљ пољубио и спас нашао?
Нико! Никад! И неће!
Човјек умире, трагање остаје
и у траголов се проклети коти,
а на крају нам се нацери
кад у касноћи схватимо
да смо већ једни на друге
а сами на себе руке дигли превише.
Кад умру ријечи, све крене наопако
и отвара се страховита провалија
гора од сваке смрти.
Кад умру ријечи, људски сат крене уназад.
Кад умру ријечи, боље да нас није
јер настају проклета дјела!!!
Београд, 10.03.2006.
|