|
Од кад се сећа увек се бавио видањем и траварством. Док му је помајка Сафија била жива, она га је уводила у све тајне те ретке вештине, а када се преселила остао је сам самцат (сетивши се њеног краја прекрсти се и помоли за мир душе њене), препуштен себи и знању које му подари. Сети се ње данас седећи на гумну, па када је ветар задувао наговестивши невреме и обавио га прашином коју подиже и понесе према планини, помисли да му се то она јави, она коју ни у мислима не спомену, годинама.
И Џемилу виде, своју жену, покојну, а лика јој скоро заборави. Стајала је на крају гумна проматрајући га и у погледу њеном препозна тугу. Тугу, једнако видљиву као и оног дана када је у наручју држа, када умирући последње речи изговори молећи га да је сахрани испод јоргована под којим је први пут пољуби. И учини му се да то би исти поглед (дуг, бесраман, испитивачки, испуњен неком тугом која би одраз њеног нејасног предосећања догађаја који су предстојили), којим се запиљи у њега када је нагнуту над кладенцем први пут виде и запази. Не, не осети бол прикривену и не препозна је у њеним очима као тог дана, већ га подсети на поглед девојке која не оствари своје девојачке снове.
Схвати, да том њеном погледу не прида много пажње, јер мисли му преплави сећање на последње тренутке проведене с њом.
Сети се погледа запрепаштеног, очију од бола изобличених, вриска који као да се заледи у грлу, руку које клонуше немоћно поред од тешког порода измрцвареног тела и грча који јој на тренутак одузе тело, када схватила је да дете је мртво. Сети се и погледа којим га је преклињала да то мало безимено дечије тело стави у њено наручје, а она га потом стисну бојећи се да јој га не узму, не отму. Стискала га је и привијала уза се као да је живот хтела да удахне у њега и када је издахнула он не даде да их раставе. Спустише их заједно у црвеницу.
Опхрван мислима настави пут уз планину. Џемилин лик, нестваран, залелуја ту пред очима му, преплави га, и поста јасан, стваран, као живу да је гледа и учини му се да хода тик уз њега пиљећи нетремице у њ као да жели нешто важно да му саопшти.
Некако млада је, нежнија и лепша но икада пре и хаљина на њој другачија је, бела је, од свиле, свечана, као за венчање да се спреми, ко да своје девојачке снове тек сада ће да испуни, а њега подсети на цуретак који тек закорачи у девојачку доб. Подсети га на девојче које изгледом одаје своју чистоту, невиност девојачку, невиност душе нетакнуте – неначете мислима приземним, исквареним и злобним. И осмех на њеном лицу виде. Подсети га на осмехе са којима му је на састанке долазила, криомице, поред реке заклоњена врбацима.
Сва светлошћу зрачи, која из ње избија пруживши пипке, дугачке, једва приметне према њему и они пробудише нека давно заборављена сећања на њу, испунише га топлином која се рашири телом. Срце у грудима заигра, тело устрепта, колена клецнуше, као да је у годинама младалачким, двадесетим. И кад хтеде да је упита дал то њега чека, њен лик се распрши у измаглицу, прозрачну, коју ветар понесе и разнесе, а он се тада сети снова.
Снова, у које је с почетка тако често долазила уплакана прекоравајући га што јој не испуни последњу жељу, а он се правдао наметнутом вољом њеног оца с ким никада не би у добрим односима, јер није му могао опростити што је украде, што украде његову кћи јединицу. За њену прерану смрт њега је кривио, а није хтео да се сети да је њена мати родивши је – издахнула.
Остао би он данас на гумну замишљен и чекао да га невреме натера да се склони, али мисао га упозори на знамење. На тренутак је застала и он се прену из мисли које му заокупи виђење, па заклима главом чудећи се да одмах не запази тако јасно упућене знаке. Подижући прашину ветар му показа правац. А Џемила? Џемила наговести да време је, да његово време пристиже и да одмах мора да крене. И крену не хајући за невреме које се спрема. На изласку из села, где пут се поче лагано успињати уз брдо, заста. Окрену се и спусти поглед на село, на куће, на ливаде и воћњаке. Поглед, којим време хтеде да заустави и учини му се да успе, на трен, довољно дуг да га утисне у сећање.
Сељани, журећи се да умакну надолазећем невремену, пролазећи поред њега застајкивали су и загледали га питајући се: где ли је кренуо? – и прве кишне капи почеше пропадивати из влагом презасићених облака, када га један од њих упита: Где намери, Коста? А он махну руком у правцу планине, и не окрену се да га погледа, већ продужи путем.
Заокупљен мислима, заокупљен виђењем, не осети време које проведе успињући се с напором, тек запази да стиже пред пећину где се роди и нејасан осећај, на трен му се учини да је радост, испуни сваки део његова тела. Увек када би крочио ногом на ледину испред њена улаза, телом би прострујала бујица нејасних емоција као и претходни пут. И поче веровати да плима емоција која се за таквих тренутака јави паралишући му мисли и испуњавајући му тело угодом, речима неисказивом, временом поста потпунија, тананија, јаснија, на неки начин блиска јер поста очекивана. Из неког дела свести као да је чињеница – непобитна истина, родила се мисао да су отац и мајка ту, да стоје поред њега, неми и као да у њега претачу неку силу која га опушта и охрабрује – потичу га на корак који треба да учини.
Заста пред улазом муњу да сачека, таму да распрши и расветли планину како би је видео па у свести овековечио дивљу и сурову, а њему ипак лепу и драгу.
„Чекам вас!“, ускликну и подиже руке ка облацима. А глас, громак, проломи се из груди и стопи с грмљавином, а муње запараше облаке, запалише их. Разданише ноћ и скинувши тамни вео с планине открише је и разголише пред његовим очима, девичански чисту, нетакнуту, лепу, сурову и дивљу, у истом трену. Коста, исправљен, подигнуте главе, стоји широм отворених очију пиљећи у разоткривену лепоту, а осмех заигра му на лицу када муње заплесаше своју последњу игру у његовим зеницама. Радостан, светлошћу муња окупан и задивљен упи у свест што очи видеше. Захвали се и наклони окрећући се на све четри стране света, захвали се Богу… и планини. Захвали се планини на лепоти којом га окружи дајући му уточиште и на снази коју му подари годинама је црпећи из ње. Богу се захвали на свим добрима која му дарива, што му свест отвори и указа на добро и зло – што га на прави пут, увек, врати када би странпутицама кренуо омамљен и заслепљен уживањима и страстима људима тако пријамчљивим. Захвали се и на муњама које му посла да у свести овековечи слику планине и њене лепоте за живота уживане, а никада науживане.
Окрену се и запути у пећину, у Гаврилову пећину, јер тако је сви зову, тако је и он зове.
Уђе и застаде на тренутак, као да у тами у којој се прст пред оком не види погледом нешто тражи, истражује, а онда се упути до кандила, по сећању. С муком га упали и под титравом, слабашном светлошћу треперавог пламена осмотри утробу планине.
Проматрајући упијао је сваки детаљ, сваки камен и шару на њему.
Распреми Коста постељу. Забрави улаз, пречком, тешком, храстовом, заглави је између клинова углављених у пукотине стена. Запали две свеће, велике, воштане, намести их крај узглавља и уреди се. И пре него леже, окрену се и баци још један поглед по њој. Опрашта се од ње, к’о од човека да се опрашта. Леже. Склопи очи и препусти се мислима.
Кроз свест и разум, испред очију, измењују се слике враћајући га у прошла времена гурнута негде на периферију сећања – скоро заборављена. Сећа се догађаја које је проживљавао крећући се стазама живота (понекад посрћући и падајући у глиб, а онда би устајао из те каљуже снажнији и јачи – чинило му се понекад да креће се кроз време као омамљен, напросто опијен догађајима који су га сустизали понекада га мазећи, а најчешће шибајући га немилосрдно као да желе да га сломе, душу да му узму или барем да је осакате), а који остадоше иза њега нагризајући га и остављајући трагове у њему и на њему, неизбрисиве. Сећа се и догађаја које лично није проживео, о којима је слушао, а чуо их је од људи који су му били блиски, са којима је пријатељовао и од оних које је случајно сретао и упознавао. Врати се старац Коста сећању његовом и наслеђеном – врати се у прошлост пре свог рођења. Види је јасно. Поверова на трен да је и то време лично проживео, јер и да га проживе не би га видео боље и јасније. Слике давно минулих времена, оних пре његова рођења, о којима су му приче причали и оне које су му прећутали, поредале се у свести и надовезују се, надопуњују, а оно што је наслућивао или му не беше јасно, сада поста кристално јасно – нема загонетки. Један за њега нов живот, непознат или само делимично му познат, одвија се сликовито у његовој свести као прича не испричана – која тренутак свој дочека.
Детињство свог оца, Гаврила, види, види његово одрастање, страдање и потуцања по свету. Јасно види његов живот па и онај који проведе заједно са својом женом Рабијом – кријући се по забитима, шумама, и планинским врлетима. Крили се и живели су у овој пећини, прогоњени, као звери.
Посматрао је свој долазак на свет, док га је мајка рађала у пећини, у овој пећини која изнутра иста је као и данас, ни један камен не напуче, шару не измени. Чу плач, а то његов глас би, којим огласи, као фанфарама, да закорачио је у непознато, међу људе. Сазнаде да жена која га често у сновима походи, нема, гледајући га погледом који милује, погледом којим мир у срце уноси, а ипак тужним, мајка му беше. И тек сада схвати да то није био поглед испуњен тугом већ мајчинском бригом. Виде их обе: жену из снова која га роди – Гаврилову жену, Рабију, и ону другу – Сафију, мајку која га подиже негујући у њему човека. Схвати да су му блиске и да у њему живи један део сваке од њих. Учини му се да су њини животи уткани у његов, да их је проживео.
Запита се: „Нисам ли био: и Гаврило, и Рабија, и Сафија, и сви остали и све то у једном једином трену, а понајмање ја, Коста. Постоји ли живот… онакав каквим га видех и проживех. Боже!... Постојим ли?... Ил’ је живот – трик… илузија која у тренутку заблешти… у тренутку краћем од трептаја ока? …Ако постоји, траје ли и колико? Траје ли трен, или вечност? Можда је ипак све илузија!... Обмана!... или кушња Његова… да нас провери. Проверава ли нас? – онда постојимо! Можда све је игра, да се уверимо у своју слабост и ништавност. Или фикција је, ама баш све, а створисмо је вољом, вољом духа свог. Фикција којом Господина обманут хтедосмо, а преварисмо себе. Можда…“
Задубљен у мисли старац не замети светлост која га обави односећи га с његовим сновима и свим његовим умовањима. Однесе га на крилима олујног ветра уз пратњу разиграних муња и песму громова. Не осети и не схвати да се снови и умовања распршише као магла на поветарцу…
Седмог дана након олује сељани се узбунише, јер Косту нико за то време не виде. Старешина села сакупио је сељане и предложи им да организују потрагу за њим. Решише да крену у планину, јер тамо се старац запутио, пре олује. Трећег дана, уморни и изгубивши сваку наду да ће га наћи и када хтедоше одустати од даље потраге, набасаше на пећину, затворену. Забрављену изнутра!
Неко се сети да би то могла бити Гаврилова пећина, о којој су њихови очеви често ноћу уз пламен ватре са огњишта знали препричавати разноразне приче. Сви сељани су управо ради тих прича зазирали и избегавали пећину. Једино је Коста повремено долазио у њу, чистио је и осамљивао се препуштајући се својим умовањима. Договорише се да обавесте жандарме и да се у њиховом присуству тешка храстова врата на силу отворе. „Другде не може бити“ говорили су, јер „ту где се родио вратио се и да умре“, били су сигурни.
Сутрадан уз присуство жандарма развалили су сељани врата и ушли у пећину. Нашли су две догореле свеће уз узглавље лежаја. Косту, а ни његово тело нису нашли. Жандарми су записали: „Коста је нестао. Где… нико од сељана не зна.“ У службеним извештајима уписан је као: „нестао“.
Једино је баба Тодора која је често била ошамућена ракијом тврдила: жив је. Рече им да је дан пре него отворише пећину Коста долазио код ње у кућу и лечио њеног болесног унука. Није се могла сетити да ли га је ко звао да дође, или је онако – случајно навратио. Дете се наравно није сећало, а Тодора је тврдила да је било у бунилу због велике ватре која му је обузела тело.
Али њеним речима нико не поверова.
|