|
Путопис Гдје воде теку према горе објављен је као фељтон у Bosnische Post (Босанска пошта) – орган за политику и привреду, који је излазио у Сарајеву од 1884. – 1918. године на њемачком језику. Објављен је под насловом Wo die Wasser aufwärts fliessen у бројевима од 31. јула и 1. и 2. августа 1911. године. Доносимо га у пријеводу проф. Енисе Симић.
О ауторици Милени Преиндлсбергер-Мразовић писали смо опширније у
Мосту број 84 (173) април, 2004. стр. 28-31.
|
|
Код Чапљине „мјеста чапљи“ Неретва излази из својих кланаца које је усијекла кроз херцеговачке стјеновите планине. Уздрхтала застаје, свикла на побједе у своме току, пред изненадном слободом, којој је тежила у тешким борбама, па кад јој изненада нестану њени кланци несигурно додирује своје обале. На једној пространој заравни, „Габели“ лежи сунчано злато југа, окружено сивим каменим масивом, које као да се из исконских дубина пење у сивило неба. Усамљене, јалове стијене, пусти, један на други наслагани, наборани, изједени блокови кречњака, тврди, бијели камени фронт пун јама и ниша, који се у косим слојевима пењу до усамљених пустих искомаданих заравни планинских врхова. Суморни круг затвара пред нама на западу на крајњем попречном бедему Динаре високо згрбљена „жаба“. А иза ње осјетиш море. Својим дахом пролазе Габелом и мириси који у прољеће струје из балзамичног корјења и цвијетова, који избијају из свих пукотина у кршу, мириси које не познаје сиромашнији сјевер. У зраку који трепери од прољетног сјеверца све зуји и лебди. Одмјеравајући снагу, стоји моћни бјелорепи штекавац између сребрено свјетлећих јата ревних галебова. Патуљасти корморани врцају уоколо попут црних крижева, камењарке лепршају. Уз промукли крик плове дивље гуске у правцу домовине вјечнога снијега а на пјешчаним наносима Неретве ловећи стоје, прве сиве чапље.
Оно што шкрта нељубазност крашке природе ускраћује својим висинама крутим од ђавољег трна, овдје им лежи под ногама. У богатој раскоши вода извире одасвуд. Стијена и вода: појава која је везана само за кршевите предјеле. Одмах испод Чапљине Неретва прима одједном двије ријеке: тајновити Требижат, који каткад сасвим нестане са земљине површине, израњајући затим поново из њежно омеђених сјеверних крашких брда па се оклијевајући шуња у пусте равне камене долине, и Брегаву која се стрмо спушта из јужних висина. По обиљу воде ове ријеке се не види краткоћа њезиног тока. Изнад њеног ушћа окруженог ловором протеже се једна турска грађевина, коју је већ 1517, по томе прије чувенога мостарског моста, дао саградити Санџакбег у Босни, Мустајпаша. Хотањско брдо које се овдје угурало је једино херцеговачко станиште планике (дивља магиња) која је аутохтона само уз море. И каменито корито Брегаве показује строго медитеранску фауну и флору. Њене стране удомљују велике колоније бјелоглавог стрвинара, и неколико парова ријетког племенитог сокола, који су некоћ донесени са Леванта до Брабанта – онај специјалитет Далмације и Херцеговине, који су бегови Стоца из поноситог племена Ризванбеговића још до недавно дресирали за лов – а са рога стијене виси карактеристичан морски грозд са својим кораљно црвеним бобицама.
Скупљајући сву ову воду, уморна Неретва тражи неки ослонац на сјеверном крају док не дође до каменог масива који затвара низину. Око њега изводи свој посљедњи заокрет. Горе лежи мјесто Стара Габела.
|
Мехмед Заимовић: Вријеме послије времена, 2003.
|
|
Као некада, и сада надзире пејсаж по њој назван, иако је промјењена времена на то више не обавезују. Један урушени зид утврде обухвата у једну групу куће сличне ненасељеним, покривене каменим плочама. Оне изгледају као да ту стоје од памтивијека, а само прописана прозаичност велике школске зграде са јарко црвеним кровом и зграда станице чине потребне уступке новом времену. Као и некада античка вратоломна стаза за товарне животиње мора сада и делта Неретве тражећи себи пут, савладати Габелино – узвишење. Одозгор се тек види даје потез Чапљина – Габела само краћа страна једнога огромног, потпуно равног правоугаоника, у који се на југу стрмо спуштају моћне крашке плоче косих ивица. Сјеверну дужу страну обликује камена барикада Брегаве, јужну чини бедем према морској обали, на чијим се бочним странама уцртава жељезничка пруга која води од Габеле према Дубровнику и Боки. На ужој страни супротно току Неретве одашиљу крашки масиви са оштрице врха стијене „Љутомир“ један истурени гребен право у средину низине, назван Острово. Са његове обје стране бљескају се два језера. Она код високог водостаја теку заједно, као што се и тамо у свијету острва Јадрана, издижу из земље брда, тако се и хрбат Острова диже из воде која га оплакује у облику потковице. Уствари језерско подручје према вани у правцу равнице Габеле грли један широки појас мочвара: грандиозан водени ревир са красним сликама вегетације, која у шпици љета иде до субтропске бујности у којој влада, на нашим просторима по својој многострукости јединствен птичији свијет. Бесконачно испреплетен метеж водених токова сједињује се коначно у моћној ријеци Крупи, насупрот Старој Габели, са Неретвом. Ово мистериозно мочварно-језерско подручје је Хутово Блато, домовина у прастарим народним пјесмама описане златокриле Хутве – птичијег краља (Утва златокрила). Од ушћа Неретве, уствари од Габеле, одвојено је Хутово Блато једва примјетним узвишењем тла названог Вишићи, које лежи само 4 метра над морем.
Након снијегом обилних зима дешава се понекад, да јака мартовска промјена доведе изненада до топљења сњежних маса накупљених на висоравнима херцеговачких Алпа. Привидно, оне нестају бестрага. Крута и суха стијена је опет ту. Ипак доље у Блату и на рубовима Габеле отварају се тајни и отворени бездани, понори и бљују често тако дуго ледено хладне водене масе, док Неретва заједно са Блатом не прекрије читав правоугаоник до горе према Неретвиним кланцима, једном једином непрекидном језерском површином. Високи насип цесте који се протеже од граничног града Метковића до ушћа Брегаве према Мостару са свој им многим широким отворима водених пропуста, надвио се као танка трака изнад пејсажа. Нигдје зеленог листа, птице, које плашљиво одлазе, само вода, камен и метално сиво небо изнад. Ипак се то не вида превише често, јер обично код високог водостаја, плива слично великом листу на води и насеље Вишићи. Једно муслиманско сеоце окупљено око џамије, поред које у сликовитој кућици дражесни, озбиљна малена муслиманска дјеца по упутама хоџе строга погледа понављају молитве на арапском.
Планински борови глатке коре, старе тополе и дудово стабло разастрли дебели заклон од љетњег сунца, под којим се витке, упола покривене муслиманке са блистајућим накитом на глави, нечујно крећу тамо амо између камених кућа покривених трском. Једна непробојна живица од црвених цвјетова купине и грмља шипка те вријежа злоћудног Смилакса (: Smilaxa) штите Вишиће од сваког знатижељног погледа. Што се више прољеће приближава утолико се више из дубина издиже богата црна земља из воде. Она даје слаткасто мирисни духан и црно танином богато вино. На међама рузмарин, смоквина стабла, пистације и Аилантхус.
И можда и може бити да се за овај пејсаж мисли даје Скилаксово језеро „See Skylax“! Стари су тачно познавали предности „Нарона“ као јединог воденог тока Јадрана са отвореним ушћем. Поред овога у обзир нису долазиле ријеке краткога тока Дрим и Бојана са својим јаким воденим струјама. По Неретви су пловили још старогрчки трговци на удобним једрењацима. „Прије свих бијаху Грци“ признају замишљени житељи Блата као из неког мрачног сјећања. Богат комерцијални живот овдје су пробудили Римљани. Једна од њихових цеста чак и са изузетном одважношћу води одавде даље кроз велике кланце Неретве, у које се од тада тек још само жељезница поново усудила. У једном често цитираном опису обала Средоземља „Scylacis Caryandensis periplus“ из времена између 400 и 310 године п.х. стоји отприлике овако: „… улаз у Нарон није узак, јер до мјеста гдје се тргује, које лежи од мора 80 стадија узводно, могу саобраћати галије са три весла и теретни бродови. Становници су Манихејци, једно илирско племе. Даље према унутрашњости од трговишта лежи велико језеро дужине 120 стадија. Из овога језера истиче Нарон… Ово трговиште је заправо Нарона у рушевинама близу данашњег села Вид у делти Неретве и шта би друго могло бити језеро него Габела са Блатом. Шта је иначе могло аутора тако дојмити, да нам о томе прича након хиљаде година?!
То са стадијима свакако није тачно и многи траже „See des Skylax“ дубље у унутрашњости код Мостара, гдје га је ипак још теже наћи.
Богата римска трговачка насеља свугдје су привлачила сва племена Херцеговине, од старих Илира до Славена. Колико досеже историја, прича о дрским пиратима који су долазећи низ Нарон подузимали своје упада до Италије и Грчке. Њихово најближе уточиште је било у кланцу Неретве на једној стрменитој падини прионули град у камену Почитељ, преко пута луке Дретељ на Неретви.
Са овим се доводи у везу утврђени Луг у унутрашњости, којег су Римљани користећи један лијепим зеленилом уоквирен дио обале између Чапљине и Габеле помакли у Неретву. Као из давно минулих епоха дозван и поново се уздижући, пење се из земље каструм (: castrum) – утврђење, мјестимично до висине ката. Натписи и печат на цигли саопштавају, да су овдје биле смјештене кохорте из најудаљенијих дијелова римског царства. Жељезница обилази Могорјело у једном тијесном луку, тако да путник може видјети читав логорски полигон са прописно постављеним просторима за посаду и команду, као и штале. Још прије деценију све је лежало затрпано дебелим слојем хумуса, на којем је успијевало најбоље вино цијелог подручја. Случајност је довела до открића каструма (: castruma), чији је откриће такођер било заслуга истраживача римске културе у Босни, ученика са Бердорф-а Др. Карла Пача (: Patsch-a). Могорјело је најбоље очуван римски логор-стационар који је познат и побудуђује интересовање цара Вилхелма (: Wilhelm-a) у толикој мјери, тако да је могуће да жељи да га разгледа неће још дуго моћи одолијевати. Ми се томе желимо барем надати. За једну колекцију фотографија Могорјела цар Вилхелм (: Wilhelm) је узвратио поклоном Салбург фабрике Земаљском музеју у Сарајеву.
Ипак како је на тако фреквентној саобраћајници смјештен каструм (: castrum) могао бити заборављен?! Историчари свих времена здушно су нас оставили у нејасности о догађајима у доњем току Неретве и оближњег обалног потеза, ма колико год су се овдје – говорећи са Мориц-ом Хорнес-ом (: Moritz-om Hornes-om) одмјеравале велике силе. У античко вријеме су то биле флоте Цезара и Помпеја; у средњем вијеку Ђенова и Венеција; касније Турци, са савезничким папско-шпанским венецијанским оружаним снагама, и на крају на почетку прошлога стољећа поново Руси и Французи. Када је Аустрија постала сретни насљедник Република Венеције и Рагузе, припао јој је ток Неретве до ушћа колико је била пловна за парне бродове, дакле до Метковића. Али једна турска царинска граница бијаше постављена у Старој Габели, која се у средњем вијеку називала Дријева. Мјесто је било прије овога и венецијанска царинска постаја, одатле назив „Габела“. Турци су мјесто назвали Ески (Стара) Габела. Они су оборили Марковог лава изнад велике капије и поставили се овдје као стража против увијек изнова надирућих сила запада. Овдје су хтјели држати границу између Европе и Азије и зато су дали локалитету са више назива још и ознаку „поље вјере“ – седе Ислам. Поморско пиратство су потукли веома снажно. У Граду од камена – Почитељу угнијездило се турско ратничко племе „Гаврана“, које је како народ прича, овдје дошло преко Јанок града (гавран на мађарском). Као капетани, добитници султанових лена , завладали су читавим окружењем.
|
Мехмед Заимовић: Вријеме послије времена II, 2003.
|
|
Трговина са приморја према унутрашњости постепено је опадала, јер Турци нису вољели цесте, које су извана овдје водиле на њихово подручје. „Чувајте се таквих угодних цеста“ важило је, јер „оне ће уништити ваше градове…“ Само су још једрењаци пловили даље узводно до Неретве до времена окупације, управо толико дуго док и посљедњи изданак огромних шума, које су некад покривале камењар, није био оборен и извезен. Неправедно се увијек жали на Римљане и Венецијанце, да су овдје уништили шуму. Зар се не сјећају и млади од наших савременика, великог шумског фонда на сада оронулим ленима, на којима се усљед настајања пашњака стијешњена чак и младица дрвета кљакасто саплиће. Садашња оскудица дрвета оставља нашој генерацији да с муком ископава остатке коријења моћних храстова који се још нађу између камених блокова код Чапљине.
На много праве романтике прослављеног турског периода подсјећају и куле, камене куле, које посвуда уоколо стоје попут сиве сабласти. Квадратне основе изведене од камених блокова мајсторски обрађених од стране херцеговачких мајстора, пењу се у мноштву безобличја више спратова у висину, са цвијетним гранама испод прозорских отвора. Ту поред је ниска грађевина погоднија за живљење у мирније дане а уоколо наравно зид. Дивље приче иду још увијек од уста до уста о некадашњим господарима тих кула, које је народ једнако мрзио колико им се и дивио, бијаху неограничени заповједници свега онога што је лежало у домету њиховога дефердара (пушка дамаскија). Једна добро очувана мала утврда ове врсте, она бега Башагића, лежи са свим што уз њу иде, поред по својим борбама против Црногораца чувеног католичког села Драчево, „Дорненорт“, на крајњој избочини ланца стијена, који Блато омеђава са југа. Дубоко доље у подножју узвишења са тврђавом управо се улијева богата водом тамно зелена Крупа у заљеву стрмих страна обраслих бршљаном и прекрасним тутивицама. На једној стијени која улази у воду стоји округла венецијанска стражарница „кулина“. Један пастир смјела погледа који се презива Консул (: Consul) и са својим се козама за опкладу вере по зидинама, показује са нама нејасним задовољством на мали портал кроз који су некадашњи властодршци бацали у Крупу непожељне особе са каменом о врату. Градоначелник Драчева, Филип Шуман (: Philip Schumann) или Суман, како се потписује, ведар плавоок, плаве брадице витка стаса и финих црта херцеговачке мајке, чији је предак некоћ дошао преко мора, можда као Мародер, заостали војник из војске цара риђобрадог, потврђује на неки начин у звању вршиоца власти, оно што Консул (: Consul) говори: и Крупа је она ријека о којој знају у самом Стамболу и још даље у страним земљама, …
(наставак у сљедећем броју)
|
|
Задња измјена: 2006-07-16
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|